Branislav je Vojnu gimnaziju završio među deset najbolje rangiranih, a sada je primljen na Vojnu akademiju u Beogradu, modul vojno-elektronsko inženjerstvo. Ono što ga izdvaja od drugih je činjenica da je većinu vremena, pored redovne srednje škole, provodio u Naučno istraživačkom centru Petnica kod Valjeva
Milenijalci su deca za novu eru, rođeni u novom milenijumu, a jedan takav, prvi u Vojvodini je mladi Rumljanin, Branislav Belotić. Rođen je 1.01.2001. nešto iza ponoći u novosadskoj Betaniji i prvi je vojvođanski milenijalac. Ovaj momak je u nekoliko navrata pokazao da je dete za novo doba, svojim obrazovanjem, ambicijom, jasnoćom u svojim ciljevima, širokim vidicima i radom na sebi. Kao đak generacije u Zmajevoj školi u Rumi, pre četiri godine prvo je upisao i uspešno završio Vojnu gimnaziju u Beogradu, a prošle nedelje je dobio i zvaničnu informaciju da je primljen na Vojnu akademiju u Beogradu, modul vojno-elektronsko inženjerstvo. Nekadašnju želju da bude vojni pilot, zamenilo je zanimanje za informacione tehnologije i robotiku.
Sama Vojna gimnazija, iako prestižna i visoko rangirana srednja škola u Srbiji, nije neuobičajena stvar, samo ove godine završilo ju je nešto manje od devedeset srednjoškolaca, a Branislav je među deset najbolje rangiranih. Ono što ga izdvaja od mnogih je činjenica da je većinu vremena, pored redovne srednje škole, provodio u Naučno istraživačkom centru Petnica kod Valjeva, koja okuplja samo darovitu decu iz Srbije i okruženja, ali i iz zemalja Zapadne Evrope. Tamo se bavio istraživanjima u oblasti geologije, što suštinski nema nikakve veze sa srednjoškolskim usmerenjem. Koliko je darovit i ozbiljan u svojoj želji za usavršavanjem, govori i podatak da mu je boravak u Petnici u potpunosti finansirala Vojna gimnazija. Među retkima je čiji je rad objavljen u Petničkoj svesci, drugi će biti objavljen uskoro, a treći je u fazi izrade. Iako kreće na studije, ostaće kao saradnik, odnosno asistent mentora na odseku geologije u Petnici.
– Tamo sam išao dobrovoljno, a zanimale su me prirodne nauke. U mojoj srednjoj školi, Vojnoj gimnaziji, podržavaju svaki vid usavršavanja, tako da su mi oni to i finansirali. Zanimaju me mineralogija, rude, geografija, i sve ono što je primenjivo u vezi sa rudama i naftom. To nema posebne veze sa mojim usmerenjem, osim što će biti slično to što i vojni poziv i geologija podrazumevaju mnogo terenskog rada. U suštini, volim izazove i želeo sam ja da napredujem i širim svoje obrazovanje na formalan i nefomalan način. Tamo sam upoznao mnoge važne ljude, recimo premijerku Anu Brnabić, ministre, ljude iz NIS-a, značilo mi je da budem viđen, da stvorim kontakte koji će mi u budućnosti biti potrebni. Značilo mi je da moji radovi budu objavljeni u Petničkim sveskama, a to ne polazi svakom za rukom. Učestvovao sam na dve konferencije, a očekujem i treću. U školi sam bio cenjeniji kao učenik, uvek dobijao slobodno vreme za boravak u Petnici, govori Branislav Belotić.
U srednjoj školi je bio odličan učenik, među deset najboljih, visoko je rangiran i prilikom upisa na Vojnu akademiju. Upisao je željeni i jedan od najzahtevnijih smerova na Vojnoj akademiji, gde će se baviti računarima, informatikom i robotikom, kako tokom školovanja, tako i kasnije tokom profesionalne vojne karijere.
– Meni su moji ciljevi jasni, a to je da se pri vojsci bavim računarima, informatikom i robotikom. Vojni poziv za mene je bila jasna želja još kad sam išao u sedmi razred osnovne škole, kada su moji roditelji razmišljali o odlasku u inostranstvo. Ja nikada nisam bio za to, moja je želja da budem ovde i bavim se onim što sam naumio. Uvek su me privlačile uniforma, samostalnost i izazovi, jer su Vojna gimnazija i Vojna Akademija za mene posebne, izazovne i nije ih lako završiti. Ne zadovoljavam se običnim stvarima. Akademija mi je poznata, već sam boravio u tom okruženju, a za mene je to jedan od najprestižnijih fakulteta, ne samo u našoj zemlji, dodaje Branislav.
Branislav je tim pre poseban mladić, kada su retki tinejdžeri koji jasno znaju šta hoće. Posle akademije imaće čin potporučnika, a imaće i civilnu diplomu informatičke struke. Danas u vreme kada se mladi okreću idolima i idealima sumnjivog kvaliteta, kada se ne cene red, rad i disciplina, kada podležemo neukusu u svakom pogledu, kada nema poštovanja, istrajnosti i jasnoće, ne možemo da ne zabeležimo priču o tinejdžeru koji je jasan i koji sam ume da definiše svoj cilj i da bira sadržaje koji šire njegove vidike. To je bilo jasno i pre nekoliko godina, kada je takođe našao mesto u našem listu.
– Svaka nadgradnja znanja mene čini boljim čovekom. Mislim da je svako kovač svoje sreće, bez obzira na okolnosti, svako može da se trudi i radi. Obrazovanje, formalno ili neformalno, razlikuje ljude, neobrazovan čovek je čovek kome fali jedna polovina. Vidici se moraju stalno širiti. Svako treba da radi na sebi u onom segmentu koji je za njega najbolji, bilo da je to sport, umetnost, školovanje, bilo šta. Čovek koji čita, koji se bavi sobom i širi vidike sigurno će biti bolji, a tako će i društvo biti bolje. Onda je sigurno da neće gledati sumnjive televizijske sadržaje, slušati muziku lošeg kvaliteta, čitati loše i nekvalitetno štivo, zaključuje Branislav Belotić.
Poznavajući ga još dok je bio sasvim mali, sećamo se da je rado voleo da gleda antene i tornjeve, možda je još tada zacrtao, sasvim nesvesno svoj put. Zbog političke korektnosti nećemo pominjati ko je tada bio na vlasti u državi, ali ćemo pomenuti i to da je rekao da će jednog dana biti ministar ili predsednik. Možda se tih detalja sada i ne seća, ali ko zna, možda se ta dečija želja nekad i ostvari. Naposletku, naša želja je da ovaj mladić posluži kao primer mnogima njegove generacije da su zdrave ambicije važne, da u svakom momentu čovek treba da unapređuje sebe, kao i to da smo za sve odgovorni isključivo mi sami.