U srcu prirode, daleko od gradske buke i svakodnevnog stresa, u malom selu Susek u beočinskoj opštini, supružnici Anamarija i Vojislav Kašić pronašli su svoj mir. Pre 12 godina napustili su rodni Novi Sad i na obroncima Fruške gore započeli potpuno novi život, posvećeni pčelarstvu i jednostavnom, ali ispunjenom životu.
– Gradski život je počeo da nam guši dušu. Oboje smo radili po ceo dan, Voja kao konobar, ja kao veterinarski tehničar. Uveče smo bili iscrpljeni i počeli smo da sanjamo drugačiji život – onaj u skladu s prirodom, gde vreme ne meri poslovni sat, već sunce i cvrkut ptica. Prvobitna odluka nam je bila da se preselimo u Banoštor, ali pošto tamo nismo uspeli da nađemo adekvatnu kuću, došli smo u Susek. Svideo nam se plac jer je bio dovoljno veliki za košnice, pa smo se doselili ovde. U početku nije bilo lako, najviše zbog razlike u mentalitetu, jer smo mi oboje gradska deca, ali bez obzira na teškoće zbog svoje odluke se nikada nismo pokajali. Radimo za sebe i to nam je najvažnije, jer u principu sve što zaradimo to je za nas, ne zavisimo ni od koga drugog – priča Anamarija.
Kaže da su krenuli od četiri košnice, a danas ih imaju 120. Na svom životnom putu upoznali su mnogo dobrih ljudi i zahvalni su svima koji su im pomogli, a posebno novinaru Zahariju Trnavčeviću koji je verovao u njih i pozajmio im novac za nove košnice kada im je to bilo najpotrebnije. To im je dalo vetar u leđa i sigurnost da nastave tim putem.
Kašići brinu o pčelama sa ljubavlju i pažnjom i ističu da im prioritet nije zarada nego činjenica da će za svoj med uvek moći da garantuju da je 100 posto prirodan i kvalitetan, a prodaju ga na kućnom pragu ili putem interneta. Kažu da su u najboljim vremenima iz svojih košnica uspevali da dobiju 1,5 do dve tone meda, ali da je svaka godina sve teža, jer u prirodi ima sve manje meda.
– Neki stariji pčelari pričaju kako je nekada jedna košnica na bagremovoj paši donosila 25 do 30 kilograma meda, a danas je sreća ako donese pet kilograma. U prirodi se sve promenilo zbog drugačije klime i zbog toga će pravi med uskoro postati luksuz. Lipova paša je ovde dobra, ali više na nju ne možemo sa sigurnošću računati svake godine, kao ni na livadsku, koje nekada ima, a nekada ne. Prošle godine po prvi put nije bilo polena u prirodi i upravo zbog svega toga uskoro pravi med više nećemo ni imati. To je ono čega ljudi još uvek nisu svesni, a što mi koji smo u pčelarstvu možemo već sad da vidimo – pričaju Kašići i dodaju da svoje košnice u sezoni sele uglavnom na planine Cer i Rudnik gde ima dosta bagrema.
Bez obzira na tešku situaciju, kažu da ipak nisu pesimisti, jer vole pčele i ovakav način života, pa ljubav uvek prevagne. Prema njihovom dosadašnjem iskustvu u ovom poslu je najteže to što nemaju sigurne prihode, iako država poslednjih godina dosta pomaže pčelare, kroz subvencije za košnice i kupovinu opreme.
A na pitanje da li im nedostaje grad, Kašići kroz osmeh odgovaraju:
– Novi Sad volimo i on će uvek biti naš grad, ali se u poslednje dve decenije mnogo promenio i više ga ne prepoznajemo. Međutim, s obzirom da nam roditelji žive tamo često odemo do grada, ali vrlo brzo shvatimo da je lepše vratiti se ovde, među naše košnice i pčele, u mir i tišinu Fruške gore.
Sanja Mihajlović
