Petkovica je bila stradalni manastir, od nevremena i od nebrige ljudi i ovde je bilo potrebno započeti novi duhovni život i materijalnu obnovu
Piše: B.Rodić
Jedan od najposećenijih manastira poslednjih godina u Eparhiji Sremskoj je manastir Petkovica koji se nalazi na Fruškoj gori, između Divoša i Šišatovca. Potiče iz 16. veka, kada ga je podigla Jelena, udovica despota Stefana Šiljanovića. Manastirski hram posvećen je Svetoj Petki.
Crkva je do danas zadržala prvobitni izgled, a sačuvane su i freske koje su davne 1588.godine rukopisali žički ikonopisci, to su najbolje očuvane freske u severnom delu Srbije. Kao bezmalo svi manastiri Srpske pravoslavne crkve, u vreme vladavine Turaka i Petkovica je bila opustošena i urušena. Obnovljena je početkom 18. veka na predlog patrijarha Arsenija Čarnojevića. Zatim su ponovo usledila stradanja u oba velika rata u dvadesetom veku. Dugo se čekalo na obnovljanje ove svetinje i posle Prvog i posle Drugog svetskog rata. Ozbiljnije obnavljanje hrama, sa restauraciom fresaka, počelo je osamdesetih godina ali temeljna obnova i podizanje manastira počinje 2001.godine, kada, po blagoslovu Episkopa sremskog Vasilija, u manastir Petkovica dolazi monahinja Antonina.
– U Petkovici sam od 7.juna 2001. godine, a u Sremskoj eparhiji sam od 1994, Zamonašila sam se u manastiru Grgeteg i posle bila raspoređena prema potrebama eparhije. Vladika Vasilije poželeo da vidi da li ja mogu nešto da učinim za Petkovicu – priča Mati Antonina.
Pre 18 godina do ovog manastira se nije moglo lako doći, Mati Antonina je došla na traktoru.
– Petkovica je bila stradalni manastir, od nevremena i od nebrige ljudi i ovde je bilo potrebno započeti novi duhovni život i materijalnu obnovu. Kada sam došla videlo se da je Zavod za zaštitu spomenika kulture radio na freskama u hramu, ove freske su od izuzetnog značaja i za kulturu Srbije. Sama crkva je bila u dosta dobom stanju što se tiče stabilnosti, betonskim i gvozdenim stubovima su je zategli. Ali u ckrkvi su boravile ptice, nije imala prozora, samo jedna metalna vrata. Tako da, najviše što sam mogla u tom momentu bilo je da napravim prozore na crkvi i da je zaštitim od ptica. To sam učinila sa dobrim ljudima koji su u tim prvim mojim momentima ovde pohitali u pomoć. Kada je hram bio zaštićen, krenuli smo dalje s obnovom – priča visokoprepodobna igumanija Mati Antonina, koja je 2001. godine bila sama u Petkovici. Posle dva meseca njena majka došla je s namerom da je vrati kući:
– Ali, na moje kazivanje da ja apostolnik ne mogu da skinem a da ona može to da obuče, ona je posle dva meseca došla i ostala ovde da monahuje sa mnom do upokojenja. Tek 2003.godine došla je sledeća sestra iz Stare Pazove, koja je sada Mati Jovana Vlahović. Tako da je od 2003. bilo malo lakše jer je imao ko crkvu da otvori, a ja sam i dalje bila na poslovima nastojatelja, da izgrađujem ovo što treba izgraditi.
Petkovica, koju je Mati Antonina zatekla, bila je ne samo bez prilaznog puta, nego i bez struje i vodovoda. Struju su dobili 2003. godine a zatim i put i vodovod. Zahvaljujući vojsci, koja je probijala put, jedan močvarni deo je pretvoren u jezero i ribnjak.
Sada u ovom ženskom manastiru ima 13 sestara a sveštenoslužitelj je prota Veselin Purić, penzionisani sveštenik iz Platičeva.
– Do ovog momenta dosta dobro smo sredili, međutim, dogradnja i izgradnja se neće završiti samo jednom generacijom. Manastiri su živući organizmi, duhovna i materijalna obnova se ne završava. Prema potrebama njegove dece, duhovnih sinova i kćeri, manastir treba da raste … Građevina i duhovna obnova nekako idu ruku pod ruku. Graditi bez duhovne obnove je samo graditeljstvo, koje može biti besmisleno ako mi imamo velike konake i mnogo zgrada a nemamo sestara, duhovnih kćeri. Mi ovde se trudimo da duhovno i materijalno idu zajedno – kaže igumanija.
Petkovici nedostaje još jedan konak. U dogovoru sa vladikom, u objektu gde se nalazi kuhinja dograđuje se trpezarija, a onda će na spratu biti izgrađeno još 11 sestrinskih soba, kelija. Primetno je veliko interesovanje za ovaj manastir kako u duhovnom, tako i u svetovnom, turističkom smislu.
– Ovde posetioci nalaze duhovno okrepljenje i osvećenje. Duhovno i kulturno blago Petkovice potrebuje dalji razvoj. Idejni plan, koji smo imali za Petkovicu od samog početka, je da ima i jedno duhovno, dečje selo, odnosno jedan dečji i omladinski kamp sa radionicama na dobrobit naše dece, da ih uvedemo u našu, srpsku kulturu, duhovnost i tradiciju.
U vreme kada nas je Mati Antonina ispraćala, u Petkovicu je došao autobus pun turista koji su čuli da se ovde čuvaju čestice moštiju Svete Petke, da je među relikvijama i ikona Bogorodice Gerontise iz Hilandara i da je tu celebni izvor i sestrinstvo koje, kako kaže igumanija Antonina, radi na duhovnoj i materijalnoj obnovi i uzdizanju.
