Član Planinarskog kluba „Borkovac“ iz Rume Jovan Malešević dobio je na nedavno održanom Sajmu sporta u Beogradu priznanje Planinarskog saveza Srbije za osvojeno drugo mesto u Treking ligi Srbije u juniorskoj konkurenciji. Mladi vicešampion nagrađen je peharom i plaketom, koje mu je uručio predsednik Planinarskog saveza Srbije Iso Planić, čime je i formalno obeležen njegov ovogodišnji uspeh. Ne bi ovaj uspeh bio toliko zanimljiv da nije reč o dečaku koji ima manje od deset godina, a koji je na ovogdišnjoj Treking ligi Srbije osvojio drugo mesto u planinarskom trčanju(ili brzom hodanju) prešavši skoro 200 kilometara pešice kao najmlađi učesnik lige, a prvoplasirani junior imao je 12 bodova više. Njegov uspeh je veći kada se pomene podatak da je mali Jovan i prvak ovogodišnje Vojvođanske treking lige za juniore. Možda i u državnoj konkurenciji bio i prvi, da mu nije promaklo jedno kolo, u Čortanovcima, ili da nije zalutao na jednoj od staza, ali o toj anegdoti ćemo nešto kasnije. Jovan je član Planinarskog kluba “Borkovac” Ruma, o kom smo pisali u danima za nama. Planinari se okupljaju da u šetnji i druženju osvajaju planinske vrhove, ali kako sve napreduje, tako se i ovde ide korak dalje, pa je osnovano i svojevrsno takmičenje, odnosno treking liga, na kojoj se takmičari bore za poziciju najbržeg u planinskom trčanju. Staze su prave maratonske, poslednja koju je Jovan prešao, više pretrčao nego prehodao, duga je čak 42 kilometra. Od sedam ovogodišnjih kola, Jovan je prešao šest, u Kosjeriću, Vršcu, na Jastrepcu, u Soko Banji, na Rajcu i Grzi. Propustio je samo kolo održano na, takoreći domaćem terenu u čortanovačkoj šumi. A Jovan sa roditeljima i sestrama bliznakinjama redovno planinari od svoje četvrte godine, redovan je učesnik velikog planinarskog Fruškogoriskog maratona. Ove godine se sa porodicom odlučio za stazu dugu 32 kilometra.
– Na početku godine nisam očekivao da mogu biti u vrhu, ali kako sam išao iz kola u kolo i video da mi dobro ide, onda sam se ponadao da bih mogao i da osvojim neko visoko mesto u Treking ligi Srbije. Nagradu na Sajmu sporta mi je uručila Vera Nikolić. Ona je davno bila svetska rekorderka na 800 metara u atletici, a sada je promoter planinarskog trčanja kojim se ja bavim. Na sva takmičenja ja idem sa tatom i sa drugarima iz Planinarskog kluba “Borkovac”. Oni su mi velika podrška i super su me prihvatili, bez obzira na to što imam samo 9,5 godina i što su svi mnogo stariji od mene. Podrška su mi i predsednik kluba Nenad Radić i Milan Mirković, koji na svom blogu uvek napiše nešto lepo o planinarenju, a najveća podrška mi je Jelena Radosavljević, članica kluba iz Sremske Mitrovice, ona se svakom mom uspehu raduje kao da je njen, kaže mali Jovan.
Kada se pomene dužina staze od više desetina kilometara, većina bi se prvo zapitala kako je moguće da dete savlada toliku trasu. Ta dužina teško bi pala i odraslima, ali ne i Jovanu Maleševiću. Ovaj dečak bavi se i košarkom i planinarenjem. Za njega kilometri ne predstavljaju problem, posebno kad je video da može da se izbori sa dvadeseticom. Posebne pripreme nema, osim što sa roditeljima i sestrama van sezone ide u duge šetnje po Fruškoj gori, tek po neku planinarsku akciju sa klubom, i naravno, što ga drži dečiji entuzijazam i posvećenost nečemu što voli. Svakako su tu i zasluge roditelja, koji su decu usmerili na prirodu.
– Planinarenje je super i deca kao i ja mogu da se bave time. Meni se sviđa jer se mnogo vremena provodi u prirodi. Volim da šetam svuda, ali je najlepše na visokim planinama. Zanimljivije je nego u ravnici. Meni ne smeta ni kad pada kiša, niti kad na stazi ima snega. Najlepše mi je bilo zimus na trci u Kosjeriću, kada je napadao sneg preko koji još niko nije gazio. Čak sam o tome i sastav pisao na srpskom jeziku, dodaje Jovan.
Za pešačenje je potrebna dobra obuća i još bolja volja, kaže Jovan. Na trekng trkama se u prirodi snalazi uz pomoć karte, a na sve trke ide sa tatom Ilijom. Obično se trke dele na kratke, srednje i duge staze, pa kad krenu, u prvoj etapi procene da li su spremni za veći zalogaj i dužu trku. Jednom prilikom se odvojio od oca, pa je umesto srednje staze produžio na dugu. Gorska služba spasavanja ga je bezbedno vratila nazad do tate, ali da je ostao na dugoj, na poslednjem Sajmu sporta dobio bi priznanje prvoplasiranog, a ne drugoplasiranog juniora u Treking ligi Srbije. Ipak, ono što je najvažnije u celoj priči, ovo dete je naučeno da ceni boravak u prirodi, kretanje na svežem vazduhu i druženje, te ne postoji pritisak od strane roditelja, niti kluba da se sve podredi rezultatu, već ljudskim vrednostima. Zato Jovanu “igraju oči” i “brk se smeje” kada priča o planinarenju, a piscu ovih redova je obećao da će sledeće godine prvo mesto prepustiti svojim sestrama bliznakinjama, Mii i Lenki, sa kojima pohađa isti četvrti razred Osnovne škole “Zmaj Jova Jovanović” u Rumi.
Projekat „Sport – karika koja nedostaje“ sufinansira se iz budžeta Opštine Ruma.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
