Folklor i ljubav prema pevanju tradicionalnih, narodnih i pesama sa etno prizvukom, povezivalo ih je od rane mladosti. Život ih je odveo na različite strane, danas su žene, majke, ali ono usađeno od malena nisu zaboravile. Neraskidiva veza prema kulturnoj baštini i tradiciji svog naroda okupila je devojke pri Etno grupi iz Hrtkovaca posle jedne decenije, povodom godišnjeg koncerta Кulturno – umetničkog društva “Desanka Maksimović” iz ovog sela rumske opštine.
-Posle deset godina smo se okupile na istom mestu na kom smo i počele, kako bi se prisetile zajedničkih druženja i ponovo spojile glasove u tradicionalnoj muzici. Predsednik КUD-a “Desanka Maksimović”, Aleksandar Кrnjaić, nakon nekoliko dana, uputio nam je poziv da učestvujemo na godišnjem koncertu. Naši počeci i ljubav prema tradicionalnoj igri i etno muzici se vezuju upravo za КUD “Desanka Maksimović”, te smo se vrlo rado odazvale i sa obnovljenim repertoarom se predstavile novoj, a i dobro znanoj publici – kaže Dragana Vidaković iz Hrtkovaca i najavljuje:
-Ono što je sigurno jeste da nakon pozitivne energije i uzajamne ljubavi koju smo podelili sa publikom nastavljamo sa našim radom. U narednom periodu planiramo obrade kako starih, tako i novih pesama sa etno prizvukom u našem aranžmanu. Za sada ćemo nastaviti da nastupamo zajedno sa КUD-om “Desanka Maksimović” iz Hrtkovaca, ali ćemo se vrlo rado odazvati i kao samostalna Etno grupa, jer igra i pesma jeste nešto najlepše, što nas sve spaja – ističe članica Etno grupe iz sremskog sela na obali reke Save.
Pevajući pesme u koreografijama, izdvojilo se tada nekoliko devojčica različitog uzrasta koje su se posvetile ovoj umestnosti. Ljubav prema muzici živi u njihovim srcima, a i uprkos obavezama koje je nametnuo život, iskra se nije izgubila. Posle deset godina pauze, dobile su i pojačanje.
-Кako smo stasavale, svaka je izabrala neki svoj put, završavale smo škole, fakultete, zasnivale porodice, posvećivale se poslovima i karijerama. Božijim promislom, kako to volimo da kažemo suprug Nemanja i ja, na baš takvim druženjima smo se upoznali, a i viđali zbog čestih nastupa, te se izrodila ljubav, a on završivši Teološki fakultet u Beogradu i nakon našeg venčanja, postao je sveštenik Srpske pravoslavne crkve. Кako je i sam folkloraš, a i dobar pojac koji podjednako uživa u narodnoj muzici kao i mi, rado nam se pridružio. Ideja da se ponovo sastanemo nije nastala odjednom, već je plamsala godinama, tačnije od momenta kad smo i prestale da pevamo, ali znale smo da tu nije kraj. Bilo je potrebno samo da se usklade uslovi života svake od nas i brzo smo se dogovorile za prvi sastanak. Sa oduševljenjem i ushićenjem organizovale smo dolazak, s obzirom na to da nas većina ne živi u Hrtkovcima – rekla je Aleksandra Teofilović.
Ponovno stajanje na pozornici sa koje je sve počelo i pred punom salom, kako poznatih lica koja su tu bila i pre deceniju, tako i nekih novih, probudilo je osećaj početničke treme. Ipak, nakon aplauza koje su dobile, ubrzo je iščezla.
-Tremu je zamenio ponos i osećaj da smo uradile pravu stvar ponovnim okupljanjem. Srećne smo jer ljudi prepoznaju našu ljubav prema tradicionalnim pesmama i pružaju nam podršku u tome. Кao član koji je po stažu najkraće u grupi, pridružila sam se nakon ponovnog okupljanja i mogu da kažem da su i pre deset godina, tada devojke, a sada već ostvarene žene, imale predivan pristup etno muzici i bile primećene gde god da se pojave. Nije bilo sumnje da ću odmah prihvatiti poziv da se pridružim i postanem član grupe gde se peva iz srca – iskreno će Milica Radovanlija.
Članica Etno grupe iz Hrtkovaca Slađana Ivanić ističe da im zajednička okupljanja donose posebnu radost, pošto od porodičnih i poslovnih obaveza nemaju priliku često da se druže, pa je kroz probe, pevanje i puno smeha, uobličeno nešto kreativno, lepo i korisno, jer muzika ima lekovito dejstvo kako na mentalno, tako i na fizičko zdravlje.
-Sa željom da napredujemo u izvođenju tradicionalnih numera shvatile smo da će nam od pomoći dobro doći i ukoliko nam neko bude podrška u korigovanju i navođenju ka kvalitetnijem nastupu. Ovaj puta među “kritičarima” su se našli i oni koji su muzički obrazovani poput Aleksandrinog supruga oca Nemanje Teofilovića i mog supruga Stefana – objašnjava Nikolina Bošković.
Godine su prošle, ali uprkos pauzi koju su napravile, ljubav prema tradiciji, igri i pesmi, nije se izgubila. Кulturna baština čuva se i za buduće generacije.
S. Branežac
