Vremenom je Čevrntija opustela, kuće i kolebe su napuštene, a groblje zaraslo jer se život preselio u okolna mesta. Spomenici su ostali da čuvaju priču o drugačijem vremenu i životu koji se nekada odvijao u ovom ataru
Piše: D. Tufegdžić („Sremske novine“, dodatak „Mačva“)
Malo je onih koji znaju da na granici salaškog i ševaričkog atara Čevrntija postoji srpsko – rusko groblje. Smešteno uz put koji vodi do Šapca, do nedavno potpuno zaraslo, prekriveno raznim šibljem i korovom, sa oborenim spomenicima, skoro i zaboravljeno. Da nije bilo Zorana Trivića iz Mačvanske Mitrovice koji ga je očistio, pitanje je koliko dugo bi ga zub vremena izjedao i kada bi potpuno nestalo.
Samoinicijativno Zoran je krajem oktobra meseca prošle godine počeo da krči groblje, bio je to obiman i ni malo lak posao. Zahtevao je i vreme i snagu.
– Pre nekoliko meseci krenuo sam da obiđem njivu koja se nalazi u neposrednoj blizini groblja i nekako mi je bilo strašno kada sam ugledao koliko je zapušteno i kompletno zaraslo. Znao sam da niko godinama nije tamo ništa radio i što bi mi rekli, đavo mi nije dao mira, odlučio sam da ga bar m zapeo žestoko i rešio da ne stanem, dok ga kompletno ne sredim. Jedan po jedan, grobovi su počeli da se naziru, a za oko dva meseca završio sam ono što sam naumio, priča Zoran.
On za groblje zna od malih nogu, jer je kao i veliki broj Salaščana i stanovnika Male Mitrovice rođen upravo u tom ataru i to 1961. godine. Mnogi su svoje prve kuće tamo imali, živelo se i radilo u Čevrntijama. Tamo su se rađala i gajila deca, čuvala stoka, obrađivala zemlja. Nekada je taj atar bio pun života, za razliku od sada kada se tek ponegde može videti neka stara kuća ili koleba, mahom napuštena ili u funkciji tek toliko kolika je nužda. Živeli su tamo Pureševići, Vesići, Stojanovići, Đukići, Jagodići, Brankovići i još neke familije među kojima i Trivići, i upravo Zoranov otac Dragoslav podsetio je kako je nekada život tekao u Čevrntijama.
– U Čevrntiji sam rođen ja 1941. godine, tu su rođeni i moj brat, moje sestre, moj sin Zoran, a mi smo se u Mačvansku Mitrovicu preselili tek 1967. godine. Do tada život naše porodice se odvijao tamo, u salaškom ataru. Bila su to neka druga vremena, bili smo svi okrenuti jedni drugima, nije nas bilo previše, ali bilo je uvek veselo i što bi rekli živo. Preko dana se radilo, a uveče bi se oskupljali na nasipu, pravili prelo, dolazili su momci i devojke iz Ševarica, čiji atar se i graniči sa ovim, pa iz Salaša, mačvanske Mitrovice, Drenovca, Uzveća, družli smo se, pevali, tu su se rađale ljubavi, sklapala prijateljstva, priseća se Dragoslav.
Pored njih u Čevrntijama živelo je i nekoliko ruskih porodica. Sada to mnogima zvuči čudno, ali nekada je na reci Savi funkcionisala pumpa za vodu, na kojoj su upravo oni radili i koju su oni održavali, a tu ih je dočekao i Drugi svetski rat.
– Saživeli smo se mi sa Rusima, pa ni ne čudi što i groblje delimo. Koliko se ja sećam ima tu tri ruska groba, ako se ne varam sahranjeni u Čevrntijama su Marija, Nikola i Ivan, a naših srpskih grobova ima više od dvadeset, tu su sahranjeni moji baba, deda i stric, pa zatim Pureševići Svetozar i Savka, zatim Jagodići, Keja i Krsmanija Vesić, Milorad Stojanović, Arnautovići, Brankovići…, priča Dragoslav i dodaje da iako se većina Rusa vratila u svoju zemlju potomci dve porodice su ostali, jedni sada u Šapcu, a jedni u Loznici.
Vremenom Čevrntija je opustela, kuće i kolebe su napuštene, a groblje zaraslo, život se preselio u okolna mesta. Spomenici su ostali da čuvaju priču o drugačijem vremenu i životu koji se nekada odvijao u jednom salaškom ataru.
