Ruma- U današnje vreme postala je sasvim uobičajena stvar da difovci otvaraju školice sporta, rade sa decom i nadoknađuju ono što se kod dece nekad podrazumevalo-igra, igra, igra. Nekad se pokret kod dece podrazumevao, pa ono što su danas školice sporta, nekad je bila igra u dvorištu, na klackalici, vijači, školicama, lastišu i beskrajnim trčanjima, pentranjima po drveću i nepresušnoj dečijoj pokretljivosti. Jednoj grupi dece to nije bilo svojstveno ni ranije, a nije ni danas, a to su deca sa različitim vidovima smetnji u razvoju i invaliditeta. Za njih su specijalizovani trenizi i fizičke vežbe bile preko potrebne i u ono srećnije vreme, jednako kao i danas. Tek u novije vreme pojavljuje se svest o tome, a retki su oni koji se hvataju u koštac sa tom problematikom. Jedna od njih je Iris Jović Vujaković iz Rume, master profesorka sporta i fizičkog vaspitanja, uspešna u tekvondou, trener u ovom sportu, dvadesetsedmogodišnja devojka koja pohađa prvu godinu doktorskih studija na Fakultetu sporta, gde se specijalizira za kineziologiju. Ona je kroz sport otišla korak dalje, pa je rešila da pomogne i onoj deci sa različitim vidovima smetnji u razvoju. Tako već neko vreme vodi program adaptiranog fizičkog vežbanja za decu i mlade sa različitim vidovima poteškoća, koji je otvorio neke nove horizonte kada je sport u pitanju, ali i empatiju i volju da se ovoj deci i roditeljima olakša svakodnevno funkcionisanje. Iako je mogla sav svoj potencijal da usmeri na rad sa zdravom decom, gde se uspeh meri medaljama, rezultatima, takmičenjima, otišla je tamo gde su jedino merilo ljubav i mali pomaci, zdravoj populaciji često nevidljivi.
-Moj ulazak u svet dece sa smetnjama u razvoju i adaptiranog fizičkog vežbanja je bio spontan. Imala sam poziv jednog roditelja čije dete boluje od neke vrste benignih tumora na mozgu. Sa moralne strane nisam mogla da obećam uspeh, osim toga da pokušam da pomognem. Ispostavilo se da smo uspeli da izazovemo pozitivnu promenu i to mi je bio podsticaj za dalji rad i usavršavanje, objašnjava Iris Jović Vujaković.
Malo po malo, njen rad i značaj toga toga čime se bavi postao je primećen od strane stručnjaka, defektologa oligofrenologa i logopeda. Njihova podrška i stalna komunikacija danas su važan podstrek za nekoliko mališana iz Rume i Iriga sa kojima radi skoro godinu dana. To je bio ulazak u potpuno nepoznat svet širokog spektra ograničenja i specifičnih zahteva svakog deteta.
-Na početku nisam ni bila svesna koliko je to kompleksno polje rada. Nije samo u pitanju fizičko vežbanje, već kompletno davanje i uključivanje na više nivoa. Sa tom decom morate uključiti i emocije, mnogo strpljenja, pažnje, razumevanja i ljubavi, jer bez nje nema rada sa njima, dodaje Iris koja danas radi fizičke vežbe sa decom sa autizmom, razvojnom disfunkcijom, tuberosklerozom i drugim vidovima poremećaja u razvoju.
Treninzi za ovu decu su prilagođeni njihovom stanju, to su uglavnom poligoni na kojima savladavaju osnovne motoričke kretnje-preskakanje, trčanje, pokrete sa loptom, koriste se metode iz senzorne integracije, tehnike smirivanja i osnovne komunikacije. Svaka fizička vežba se povezuje sa kognitivni razvojem koliko je to moguće u svakom slučaju ponaosob.
-Ovaj rad podrazumeva stalno usavršavanje, jer ja nisam defektolog. Zato pohađam sve raspoložive radionice, edukacije i u stalnoj sam saradnji sa stručnjacima na lokalu, najviše logopedom i defektologom. I sam rad prilagođavam svakom detetu u zavisnosti od njegovih potreba i ograničenja i tako i sama mnogo učim, a najviše učim o njima i tome koliko su ta deca iskrena, koja ne umeju da manipulišu. A osim edukacije, najviše je potrebna empatija i ljubav, jer oni komuniciraju na tom nivou, objašnjava Iris.
Kako kaže, treba imati granicu između empatije i racionalnosti, jer su u pitanju stvari koje i te kako utiču na čoveka. Kao sportista iz sveta borilačkih veština kaže da je naučila sa se u svakom trenutku postavi racionalno. Poštujući ograničenja, prema deci se odnosi kao i prema zdravoj populaciji, zna se red, nema povlađivanja, popuštanja, znaju se prava i obaveze, jer samo tako mogu da se postignu rezultati. A rezultati su ti koji je vode napred, i nju i mališane koji nisu dobili baš najbolje karte u ovom životu.
-Iako široj populaciji rezultati na ovom polju nisu vidljivi, ja ih pratim, beležim i cenim. Najveći pokazatelj su mi reakcije roditelja i stručnjaka koji mi daju povratnu informaciju i sugestiju. Pomak kod ove dece je golim okom skoro pa nevidljiv. A kad vidim pozitivnu promenu osetim unutrašnju ispunjenost i to mi je glavni pokretač da idem dalje. Ovo je teži put u odnosu na rad sa zdravom decom, ali zato rezultati daju ogroman motiv jer znam koliko je teško u ovakvim slučajevima napraviti pomak. Čak i osnovna vežba poput najobičnijeg pokreta, provlačenja, čak i zadržavanja pažnje ili ostvarivanja najobičnije komunikacije u jednom poligonu je velika stvar. Kod zdrave dece se to podrazumeva, kod dece sa ograničenjima nekada je potrebno jako mnogo samo za jedan pokret i to je izazov više, objašnjava Iris Jović Vujaković.
Deca sa različitim vidovima smetnji ne mogu se „naterati“ na nešto. Oni često funkcionišu na instinktivnom i emotivnom nivou, pa je njihova želja za njenim treninzima za Iris još jedan podsticaj. Zato kaže da pored svog rada ima još jedan veliki zadatak, da stvori poverenje među njom i decom i sigurnu i prijatnu atmosferu.
Danas je, kaže veoma malo inih koji su se prihvatili da na ovaj način rade sa decom sa smetnjama u razvoju, a da nisu školovani defektolozi ili stručnjaci u ovoj oblasti. Prve susrete sa ovom temom imala je preko nekih sportskih projekata koji su uključivali osobe sa invaliditetom u sport.
-Nisam imala svest o ovoj temi niti da ću se baviti decom sa smetnjama u razvoju. Tokom ove godine rada sa njima otvorio mi se nov horizont, ne samo kada je sport u pitanju. To su deca najčistijih emocija koje zdrav čovek ne može ni da pojmi. To je iskrenost kakva se na drugim mestima ne može iskusiti i verujem da ću nastaviti sa ovim radom. To pogađa na onom najdubljem emotivnom nivou i zaista mi je promenilo sliku o toj populaciji, zaključuje Iris Jović Vujaković.
Zato ova mlada devojka zaslužuje svako divljenje, a to najbolje znaju svi koji su na bilo koji način profesionalno uključeni u rad sa decom sa smetnjama u razvoju. Uspešnu sportsku karijeru stavila je po strani, jer kako kaže veliki rezultati često dolaze na uštrb čovečnosti, a njoj su ljudski kvaliteti daleko važniji. Zato ju je život verovatno naveo na jedan od većih ispita ljudskog kvaliteta, a to je rad sa decom koje se ponekad i same porodice odriču.
