Od svog oca Zdravko Čupić je nasledio oko devet hektara zemlje i u to vreme uzgajalo se oko 10 grla stoke, a sada u svom posedu ima nešto više od 20 hekara zemlje i nekoliko puta više goveda u svom tovilištu. Pored toga, u zakup uzima još oko 47 hektara zemlje
Piše: D.Tufegdžić (Sremske novine, dodatak „Mačva“)
Salaščanin Zdravko Čupić, poljoprivredom se bavi već više od tri decenije. Od 1984. godine kada je završio osnovnu školu u selu, njegov život vezan je za obradu zemlje i uzgoj stoke, a prve sopstvene pare od bavljenja poljoprivredom zaradio je sa svojih 16 godina kada je počeo da uslužno svojim trakotorom i mehanizacijom bere kukuruze.
– Škola me nije zanimala, a pošto je moj otac poljoprivrednik i živimo na selu, nekako je za mene i bilo logično da nastavim njegovim stopama, pa po završetku osmog razreda okrećem se upravo poljoprivredi. To od samog starta nije bio samo moj posao, to je moja ljubav, ja volim ovo čime se bavim i, uprkos tome što je u današnje vreme ostati na selu i živeti od zemlje teško, ja ne stajem, mogu samo da guram napred, počinje ovaj 48-godišnjak.
On je od svog oca nasledio oko devet hektara zemlje i u to vreme uzgajalo se oko 10 grla stoke, a sada u svom posedu Zdravko ima nešto više od 20 hekara zemlje i nekoliko puta više goveda u svom tovilištu. Pored toga, u zakup uzima još oko 47 hektara zemlje.
– Zemlje nikada dosta, nju je uvek bilo teško kupiti. Nekada je bilo nešto lakše, jer su cene bile malo niže, a sada se za jedan hektar zemlje mora izdvojiti minimum 5.000 evra, ali dobro, snalazimo se mi pojoprivrednici kako znamo i umemo, dobro kalkulišemo. Ako školujemo decu ne kupujemo zemlju, ako su deca mala, već možemo lakše da se na taj korak odlučimo i slično, priča Zdravko.
Bikove tovi otkad zna za sebe i od kako je sve poslove preuzeo od svog oca iz godine u godinu je povećavao broj grla. Trenutno ima 70 bikova, ali s obzirom na to da ima kapacitet za 120 grla, planira da u narednom peridu polako popuni tovilište.
– Povećaću broj goveda, to sam siguran i to mi je plan i cilj za naredni period, ali polako, ne mogu sve odjednom. Tek pre dve godine sam završio taj veliki objekat, izgradnja je trajala malo duže, ali sam ga kompletno sam isfinansirao, što znači nisam uzeo nikakav kredit, subvenciju ili podsticaj. Za mene je to velika investicija, ali će se isplatiti vremenom, nastavlja Salaščanin i dodaje da je površina objekta negde oko 500 metara kvadratnih.
Ostale stoke ima tek za sopstvene potrebe, eventualno nešto malo svinja za prodaju. Njegova proizvodnja je okrenuta isključivo ka uzgoju bikova.
Ove godine, a za prinos koji će stići u 2018. godini, Zdravko je na površinama koje obrađuje zasejao pšenicu i ječam na oko 33 hektara, zatim kukuruz na 20 hektara, suncokreta na šest hektara, soje 2 hektara i licerke na ostatak. Sve to će, mahom, ostaviti za sopstvene potrebe, ono što eventualno pretekne će prodati.
– U poljoprivredi se nikada ne zna kako ćeš proći u sezoni. Evo, na primer, kukuruz je prošle godine jako dobro rodio, a ove podbacio totalno. Na moju sreću, ostalo mi je dosta od te uspešne sezone, pa ću zajedno sa ovogodišnim prinosom uspeti da se uklopim do avgusta meseca. Mi na vremenske prilike, ali ni na cene ratarskih kultura, nikako ne možemo da utičemo i to je u ovom poslu jednostavno tako, priča Zdravko.
Ono što je za njega dodatno otežavajuća okolnost jeste što mahom sav posao sam obavlja, kako oko stoke, tako i što se tiče zemlje. Njegov otac je već u zašao u godine, prešao osamdesetu, a dva sina, stariji Bogdan i mlađi Stevan, još uvek su osnovci i mada imaju veliku želju da mu pomažu u poslu, još uvek ne mogu puno toga da urade. Žena Verica je tu da pomogne koliko može, ali on nosi na svojim leđima najveći deo posla.
– Da mi nije lako – nije, treba to sve izgurati, ali još sam u punoj snazi i uspevam da se sa svim poslovima i obavezama izborim. Hvala Bogu dva sina imam, pa za koju godinu kada još malo ojačaju biće puno lakše. Bogdan nije toliko zainteresovan za poljoprivredu, hoće da pomogne, ali više to radi zbog mene, ali zato mislim da će Stevan da bude pravi poljoprivrednik, jer on voli selo, zemlju i stoku, baš kao i ja, kaže ponosno Zdravko.
On dodaje da je uvek bilo teško biti poljoprivrednik, da svako vreme ima svoje prednosti i mane, da je sada mehanizacija bolja, da im je sa te strane posao dosta olakšan, ali da je teže zaraditi i da je generalno život skuplji.
– Pre 30 godina ko je imao 10 bikova godišnje i nekoliko krava, po koju svinju živeo je lepo, sada moraš svega imati višestruko više, baš kao i zemlje. Pre si sa dosta manje hektara nego što ja sada imam bio gazda, sada to nije baš tako, priča dalje Zdravko.
On se ipak ne žali puno, kaže da je život utakmica i da treba dobro igrati, ko radi on će i imati, nema predaje i posustajanja.
– Dok je nama nas i dok je zdravlja, biće svega, radimo i borimo se. Kratkoročni cilj mi je da kupim novi traktor, a dugoročni da napunim tovlište, pa polako idem ka tome, završava Zdravko.
