Kada čovek gleda savršen rad koji je uradila mašina, nema taj osećaj topline i privlačnosti, kao što ima nešto što je čovek sam napravio, jer čovek svemu što pravi iz ljubavi, daje deo svoje duše
Piše: S. Mihajlović
Mitrovčanin Aleksandar Herceg već pune tri decenije bavi se umetničkim duborezom na drvetu i do sada su iz njegove radionice izašli brojni umetnički predmeti, od vrata, preko ramova i raznih delova nameštaja, pa sve do ikona. On radi na svim vrstama drveta i sve što svojim rukama napravi je unikatno delo, jer nastaje na osnovu njegovih sopstvenih ideja i nacrta. Kaže da se ovim hobijem “zarazio” još kao dečak, jer je dedin brat bio stolar. Počeo je tako što je pravio male ornamente na običnim daščicama i izrađivao razne nožiće, a onda je vremenom kupio i svoj prvi alat, pa su počela da nastaju i ozbiljnija dela.
A da bi savladao sve tajne ovog umeća, Aleksandar je uz svoje redovno školovanje, uporedo izučio i stolarski zanat.
– U to vreme kada sam se ja zainteresovao za duborez nije bilo interneta kao što je to danas, pa da bih mogao na taj način nešto da naučim. Jedine informacije o onome što me zanima sam nalazio u novinama i knjigama, a onda sam odlučio da odem na Ohrid gde sam par dana proveo kod jednog čuvenog rezbara. On mi je pokazao osnove rada i tako sam zakoračio u taj svet. Fokusirao sam se na umetnost rezbarenja jer sam shvatio da je drvo veoma plemenit materijal. Najčešće radim u lipi i orahu, a kako su prolazile godine, tako sam i ja polako napredovao u svom majstorstvu. Jedno vreme sam se čak nosio i mišlju da mi to bude zanimanje kojim ću se profesionalno baviti. Međutim, shvatio sam ipak da od ove vrste umetnosti nema neke velike zarade, tako da je duborez ostao samo moj hobi koji mi ispunjava svakodnevicu. Provedem po nekoliko sati u radionici jer me to opušta i oslobađa od stresa. Danas mnogi koji se bave izradom predmeta od drveta i ornamentikom koriste mašine, ali ja nisam pristalica toga, jer smatram da je jedino ručni rad prava umetnost i ono što se zaista ceni. Poenta ručnog rada je u tome što je on u principu rad „sa greškom”, jer se nikada ne može uraditi nešta što bi bilo identično nečemu drugom. Recimo, nikada dva lista ne mogu imati istu debljinu, šaru ili visinu, iako na prvi pogled deluje da su isti. Osim toga, kada čovek gleda savršen rad koji je uradila mašina, nema taj osećaj topline i privlačnosti, kao što ima nešto što je čovek sam napravio, jer čovek svemu što pravi iz ljubavi daje deo svoje duše. Tako da ću ja ostati veran svom alatu i mašine nikada neće uči u moju radionicu. Najveća potvrda da je to dobra odluka, a ujedno i najveće priznanje za moj rad jeste činjenica da se ovo što napravim svima dopada. Još se niko nije našao ko bi mi dao neku zamerku na ovo čime se u slobodno vreme bavim – ovako o svom hobiju priča Aleksandar Herceg iz Sremske Mitrovice.
Inače, Aleksandar je po zanimanju nastavnik razredne nastave. Kao učitelj radi već pune tri decenije, baš isto onoliko koliko se bavi i duborezom. Kaže da je rad sa drvetom sličan radu sa decom, jer daska se oblikuje da postane umetnički predmet, a deca se oblikuju da postanu dobri ljudi i dodaje:
– Kada se običan komad drveta oplemeni i kada se u rad unese i deo duše, ona to što nastane kao proizov tog rada dobije sasvim drugu dimenziju. Recimo, ukoliko se u neku kuhinju napravljenu od modernih materijala unese neki drveni predmet i dobije se sasvim drugačiji efekat i atmosfera. Upravo je to ona iskonska toplina koju ima samo drvo.
Osim duboreza i razne vrste ornamentike, Aleksandar radi takođe i tehniku intarzije, što podrazumeva pravljenje mozaika ili slika od delova furnira na ikonama i na nameštaju.
