Srpski penzioneri beru jabuke u Slovačkoj

Vlasnici voćnjaka u Plještani, 40 kilometara od Bratislave, plaćaju tri i po evra na sat i obezbeđuju prevoz i  besplatno stanovanje u hotelu u kome sami radnici spremaju hranu.

Piše: M. Filipović

Voćnjake u Slovačkoj, sudeći po čestim polascima vanrednih autobusa iz Novog Sada u ovu zemlju, beru penzioneri iz Srbije, a među njima je i veliki broj sremskih penzionera. Jedna od takvih tura krenula je autobusom za Slovačku u nedelju 12. novembra. Mini bus sa 16 sedišta bio je pun. Sve do jednog putnika u autobusu bili su penzioneri. Obučeni kao da idu na zimovanje, a u torbama nose radno odelo, namirnice za pripremu hrane i redovne doze lekova za mesec dana. Tačno toliko traje jedna tura, da bi je potom zamenila nova. U ovoj turi,  po treći put, u branje voća otišli su i bračni par Milka i Lazar Zarić, penzioneri iz sremskog sela Jamena kod Šida.

– Mi smo već u dva navrata letos bili po mesec dana u Slovačkoj. Imamo dobre uslove, a posao nije težak. Jabuke su niske i beru se sa zemlje. Slovaci plaćaju tri i po evra na sat. Letos smo zarađivali i po 50 evra na dan. Muž i ja smo brali svaki dan. Imamo samo trošak za hranu koja je mnogo jeftinija nego kod nas. Dnevno nas ishrana košta oko pet evra. Sami spremamo hranu u hotelu u kojem stanujemo o trošku vlasnika voćnjaka. Kad su dani bili duži, jedan mesec muž i ja smo zaradili dve hiljade evra, a od toga smo na hranu potrošili ukupno samo 300 evra. Jedemo dobro, spavamo, pijemo lekove i beremo jabuke. Kod nas imamo samo malu penziju. Za jedan mesec branja jabuka zaradili smo jednu našu godišnju penziju – govori Milka Zarić.

I Manda Aleksić iz Šida muku muči sa malom penzijom i velikim troškovima za najosnovnije potrebe svakog meseca:

– Ja sam se dvostruko oporavila – ističe Manda. – Prvo, za dva dosadašnja odlaska zaradila sam svoju godišnju penziju, a drugo, bila sam stalno na čistom vazduhu u voćnjkau i gotovo da mi i nisu bili potrebni lekovi protiv visokog pritiska .

Svi ovi penzioneri u Slovačku putuju kao turisti. Ni sami ne znaju kako se završavaju papire da mogu brati jabuke kao sezonski radnici,  ali znaju da ih niko ne dira i da im niko ne pravi probleme ni kad putuju, ni tamo gde stanuju,  a najmanje kod isplata.

– Kada je reč o isplatama, sve je u najboljem redu i pošteno. Dobijemo novac u kešu kako je i rečeno, a za ostalo ne pitamo ništa, jer nemamo potrebu kad nam niko ne pravi probleme. Veliki broj penzionera radi u berbi voća, a sve više je nas iz Srbije. Mi smo miran deo naroda. Većina nas pije lekove, a ne alkohol, ne pravimo probleme i takvi kakvi smo, nikome nismo smetnja. Zato nas, valjda,  i drže tamo čak iako ima nekih zakonskih začkoljica – zaključuje Lazar Zarić.

 Sa bračnim parom iz Jamene sada je, po drugi put, otputovala i njihova meštanka Katica Pavlović koja nam je rekla da je mnogo toga sebi priuštila kad se prvi put vratila sa berbe jabuka iz Slovačke, a zarada je dobrodošla da se pokrpi koješta po kući.

Berača ima i iz drugih krajeva. Ovoga puta sa Zarićima, Mandom i Katicom, iz Loznice su krenule i Živka Bogićević i Milena Petrović. Došle su bukvalno minut pre polaska autobusa, taman da zabeležimo njihova imena i da čujemo  Živku dok u gepek gura torbu:

– Ja sam bila već jednom tamo bila i donela sam kući zaradu koju ovde ne bih zaradila ni za godinu dana, jer u Loznici nemaju šta da rade ni oni koji bi trebalo da rade, a kamoli penzioneri. Od kako je bukvalno nestala Viskoza, u mom gradu je teško naći bilo kakav posao. Pune kuće mladih čekaju da rade ono za šta su se školovali, a toga u Loznici nema. Onda mi stariji beremo voće da posle damo koji dinar omladini da izađe u kafić.

Kad je autobus odmakao za Slovačku, moje kolege i ja, pokajasmo se što ne pitasmo da li bi i nas primili da idemo u berbu voća, u Slovačku. Imali smo i pasoše kod sebe. I volju da tamo zaradimo više od berbe voća nego ovde od novinarstva.