– Ne mogu da zamislim da ostavim zemlju u parlogu, a još manje da mogu nekome da je izdam u arendu. Dok sam ja živ, moja zemlja će biti u mojim rukama, oraću je sopstvenim plugom i sejati semena koja ja želim. U toj vernosti ogleda se naša ljubav i upravo to treba da bude podstrek državi da na nas više obrati pažnju, da nas pomogne i nagradi, kaže poljoprivrednik Jovan Kuzmančević iz Ležimira
Piše: S. Lapčević
Poljoprivreda u Srbiji odavno je prestala da bude stvar računa. Ona je, rekao nam je Jovan Kuzmančević iz Ležimira, ili nužda ili ljubav. Najbolje je kada je samo ljubav. Kada je ljubav i nužda onda je dobro, a kada se svede na nuždu, onda od nje nema nikakve koristi. Za Kuzmanečvića, poljoprivreda je ljubav, nasleđena od očeva i dedova, stalna veza sa prošlosti i najbolji zalog za vremena koja dolaze.
Kuzmančević trenutno obraćuje oko 40 jutara zemlje i spada u srednje posednike u Ležimiru. U svom vlasništvu ima 17 jutara, a ostatak je u zakupu. Poslednjih godina, priča nam Jovan, cena zemlje je zahvaljujući duvandžijama sa 150 evra skočila na 250 tako da je, kako dodaje, sve manje onih koji mogu da izdrže zakupničku trku.
Voćarstvo sve interesantnije
– Sejem žito, kukuruz, ječam, soju, suncokret, stočni grašak i uljanu repicu. Oko 30 posto je pšenica, 30 posto kukuruz, a na ostatku, srazmerno sejem ostatak. Ponavljam kulture, spram svojih potreba jer, realno govoreći, mi poljoprivrednici ni ne možemo da planiramo šta ćemo da radimo. Da bi to bilo moguće, potrebno je da nam država, kao što se to čini u razvijenim državama garantuje makar minimalnu cenu otkupa robe već pred setvu, a ne da nam nakon žetve ispostavi račun, kao što se to obično kod nas čini. Da stvar bude još gora, obično se nama taj račun olupa o glavu, pa njime ne bude zadovoljan niko od proizvođača, priča Jovan.
Kako ratarstvo daje sve slabije rezultate, Jovan, kao i mnogi drugi Ležimirci sve više razmišlja da se posveti voćarstvu. Zemlja kojom Ležimir raspolaže je lošeg kvaliteta ali bi u voćarstvu i vongradarstvu mogli da se ostvare značajniji rezultati.
– Koliko god da se trudite, uvek ste ograničeni. Radio sam i 100 jutara i još uvek vučem dugove iz tog vremena. Imam svoje mašine, radim uslužno, ali to jako teško može da se naplati. Nagomilavaju se dugovi, pa sam rešio da zastanem sa tim. Mi imamo 15 kombajna u selu. Radinci koji su veći imaju primera radi 11 pa mi se mnogo ni ne isplati. Što se tiče voća, ima nekoliko ljudi koji su već počeli. Imamo i jednog Ležimirca koji trennutno živi u Beogradu, koji će da zasadi deset jutara maline. Nosio je zemlju na analizu i rečeno mu je da može da uspe sa tim, pa ćemo videti, možda to pokrene i ostale. Neko mora da krene, smatra Kuzmančević.
Saradnja sa klaničarima
Pored ratarstva, Kuzmanečvić se bavi i stočarstvom. Godišnje uhrani do 200 komada svinja. Prasice kaže mahom kupuje, ali je otkupnom cenom svoje robe koja se kreće oko 150-155 dinara po kilogramu zadovoljan. Kada bi tako ostalo, napominje, bilo bi dobro i proizvođači bi mogli da se nadaju i minimalnoj zaradi.
– Svaki peti put prođete dobro. Već poslednjih sedam osam meseci cena je dobra, ne pada i može sada da se zaradi. Što se tiče „Mitrosa“, imali smo susret sa Ramom Adrovićem, ali mi se čini da sve to još uvek sporo ide. Država daje 1.000 dinara po komadu subvencija, Rama kaže da se može zaraditi oko 20 evra po komadu, pa je onda još uvek bolje raditi sebi. Ljudi koji su nosili svinje na „Mitros“ iz sela su zadovoljni sa cenom. Ja sam nosio jednom i ne mogu reći da sam loše prošao. To može i da uspe, ali mislim da će ovdašnji poljoprivrednici jako obazrivo prihvatiti da drže i hrane „Mitrosovu“ stoku, priča Jovan i dodaje: – Sarađivao sam sa mnogima, kao što su „Neoplanta“ i „Karneks“ koji su ostavili dobar utisak. „Karneks“ je bio korektan, a dešvalo se da plate i unapred.
Za razliku od ratarstva, smatra Kuzmančević, stočarstvo je u Srbiji tokom proteklog perioda uspelo da stane na noge. Subvencije su više, tržište robom postoji i stalno se razvija, pa otuda i proizvođači imaju više mogućnosti prilikom prodaje svoje robe.
– Svaštarim i ja, kao i drugi, ali ne smatram da je to preterano loše. Morate probati sve, kako bi videli u čemu se najbolje nalazite i šta će vam se najviše isplatiti. Stočarstvo, u mom slučaju, dopunjava ratarstvo i da nije tako, ne znam kako bih izdržao, objašnjava Jovan.
Ništa bez države
Da bi srpska poljoprivreda stala na noge, priča nam Jovan, nije dovoljno samo apelovanje na seljake da se okrenu ka stranim fondovima, već je neophodno poraditi i na utvrđivanju pariteta i minimalne cene otkupa robe kako bi proizvođači na vreme mogli da planiraju šta će na svojim oranicama sejati.
– Država mora jasno da zna šta hoće i na osnovu toga da pronađe način ostvarenja cilja. Ove godine subvencije od dve hiljade po hektaru dobio sam u roku od dve nedelje. Od maja kreću subvencije za đubrivo, još se ne zna kako će se rešiti pitanje regresiranog govora, pa ćemo videti. Radovi na poljima su utoku, setva se privodi kraju i bilo bi dobro da i država reaguje jednako brzo kao i mi, poljoprivrednici. Mi smo uvek tu, sa svojim problemima, nadanjima ali i planovima koji, ako se ostvare neće biti na korist samo nama, već i našim selima i Srbiji u celosti, priča Jovan i napominje: – Trenutno, ja imam u planu da rekonstruišem postojeći svinjac, kako bih povećao tov. Stočarstvo je u sve boljoj poziciji i to treba iskoristiti dok se može. Ukoliko država bude pomagala nas proizvođače, biće bolje svima. Ako nas prepusti stihiji mnogi od nas će uskoro moći da prekinu proizvodnju. Plan mora da postoji, ako ga nema onda ne znamo ni kuda idemo. Često se desi da bolje prođemo ako manje radimo. Ali, ja ne mogu da zamislim da ostavim zemlju u parlogu, a još manje da mogu nekome da je izdam u arendu. Dok sam ja živ, moja zemlja će biti u mojim rukama, oraću je sopstvenim plugom i sejati semena koja ja želim. U toj vernosti ogleda se naša ljubav i upravo to treba da bude podstrek državi da na nas više obrati pažnju, da nas pomogne i nagradi. Za razliku od mnogih, poljoprivrednici su uvek bili tu… I kada je dobro i kada je teško, a to treba da se ceni.
