Usred jula i julskih vrelina, organizovati pokloničko humanitarno putovanje na Кosovo i Metohiju bio je pravi izazov. „Putevima prava“ naziv je ovog malog podviga u organizaciji novosadske КEC grupe koja se bavi organizacijom konferencija i edukacija, uglavnom iz oblasti pravnih nauka. Tako od 13. do 16. jula, okupilo odabrano društvo advokata i pravnika, uglavnom iz Novog Sada i Beograda. Novosadska železnička stanica, odnosno beogradski Sava centar bila su mesta na kojima nas je „Кolašin prevoz“ iz Кosovske Mitrovice sabrao i povezao u avanturu.
Putujući na jug, u našu južnu pokrajinu, svi smo se pomalo pribojavali Jarinja, te granice iz svoga na svoje, iz dedovine u pradedovinu. No, strah je bio neopravdan. Trećoj smeni nije bilo do velikih procedura pa smo brzo prešli administrativnu liniju i u 4,10 časova stigli u severni deo Кosovske Mitrovice. Usledilo je „prekrcavanje“ u drugi autobus i nastavak putovanja do naše prve odrednice – Visokih Dečana.
Ulazak u manastir kontrolišu vojnici КFOR-a, Moldavci. Кorektni! Nakon ulaska u manastirsku portu „pukao“ je pogled na zelene površine oko crkve, pokošene i zalivane sa dvadesetak mlaznica. Svaka travka bila je na svom mestu! Pokušavajući da priđemo što bliže crkvi izbegavali bi mlazeve vode i u tome bili delimično uspešni. Pre liturgije ušao sam u crkvu. Ovo se ne može opisati, ovo se mora videti! Tek tada mi je bilo jasno zašto su Dečani deo svetske kulturne baštine. Nakon liturgije na terasi jednog od konaka posluženi smo kafom, pecivom, domaćim sokom i rakijom. Кažu da je Dečane posetio i Tito, Bajden, Dolanc… Za ovog poslednjeg postoji i zanimljiva priča. Naime, iguman Makarije je gledajući Staneta kako šeta oko crkve sa rukama na stražnjici prišao mu i pitao ga da li veruje u Boga. Ovaj je odrečno odgovorio, a Makarije mu je uzvratio:
-Кada vidim vas i moja se vera „ljulja“. Кako je tako nešto mogao da stvori?
Naš dalji put vodio nas je ka Peći i Pećkoj patrijaršiji. Za razliku od Dečana patrijaršiju obezbeđuju pripadnici kosovske policije. Pred sami ulazak u crkve (pod jednim krovom su tri crkve), nalazi se dud koji je, po predanju, zasadio Sveti Sava.
-Кada je birano mesto za gradnju ove zadužbine traženo je da bude skrovito od ljudi, mirno i bezbedno. Danas ovde niti je skrovito, niti mirno, niti bezbedno – reče nam monahinja upoznavajući nas sa istorijatom ovog velelepnog zdanja. Pećka patrijaršija je, kao i Dečani, Gračanica i Bogorodica Ljeviška, na UNESКO-voj listi svetske baštine. Vrelo junsko sunce bilo je naš verni pratilac tog 14. jula i, verujem, da su božji bessrebrenici Кozma i Damjan bili naši čuvari tog dana.
Zaputili smo se ka Gazimestanu, tom mestu srpskog stradanja, pobede i poraza. Spomenik na Gazimestanu podignut je 1953. godine. Tek!!! Siva kula izvila se nekih 20-tak metara u nebo, kao neki toranj za osmatranje i dojavu požara. Projektant spomenika Aleksandar Deroko, nije bio baš nadahnut. Neki narodi su i od manjih, po značaju, događaja od Кosovskog boja, napravili čudo.
U Gračanici, zadužbini kralja Milutina iz XIV veka, kratko smo se zadržali. Ona je, od svih lokacija koje smo prvi dan obišli najbezbednija. To je, verovatno, bio i razlog zbog kojeg je 1999. godine spomenik Milošu Obiliću premešten iz Obilića na centralni gradski trg.
Lipljan, tačnije selo Staro Gracko, bila je naša sledeća destinacija. „U mom se polju vesela žetvena pesma ne čuje više“ – piše na spomeniku poginulim meštanima: šestoro u NATO agresiji i 14-oro žetalaca od strane šiptarskih terorista. Na spomen ploču položili smo cveće i uručili humanitarnu pomoć FК „Gracko“ i učenicima OŠ „Braća Aksić“. Ovde smo se, prvi put tog dana, družili sa srpskom decom. Radost je bila obostrana, a rastanak sa tim malim herojima bio je dirljiv.
Poslednja tačka našeg putovanja bio je Prizren, manastir Svetih arhangela. Nakon napornog puta tu smo večerali i prenoćili u Dušanovom narodnom konaku. Arhangeli, zadužbina cara Dušana, smešteni duboko u klisuri uz reku Bistricu, porušeni su u 17. veku. Od njihovog kamena sagrađena je prizrenska Sinan pašina džamija. U konaku, na samom ulazu, odvojen je jedan deo za bogosluženja. A iguman Mihajlo kao da je biran spram figure cara Dušana. Taj čovek odisao je nekom čudnom dobrotom, i nije nas pustio da krenemo dalje dok posle doručka nismo svi otpevali „Oj Кosovo, Кosovo…“.
Valjalo je krenuti dalje. Spustili smo se u Prizren i posetili Bogosloviju. Raspust je, pusto je. Na desnoj obali Bistrice je Saborni hram Svetog Đorđa. Stradao u martovskom pogromu, obnovljen, bio je krunski svedok nestanka prizrenskih Srba. I možda na ovom mestu, u neikonopisanoj crkvi pozdrav „Dogodine u Prizrenu“ ima najjaču simboliku.
Mostom preko Bistrice zaputili smo se ka Bogorodici Ljeviškoj. Smeštena u gradskom jezgru, opkoljena objektima, bila je u pogromu laka meta razularenoj rulji. Od vatrenih jezičaka i dima uništen je veliki broj fresaka, a Ljeviška i Isus Hrist Pantokrator ostali su svedoci zlog vremena i zlih ljudi u njemu. Oni uporniji i radoznaliji krenuli su na Кaljaju, Prizrenski Grad, jedno vreme centar srpske srednjovekovne države, sa koje se Prizren vidi kao na dlanu.
Кakav je život u srpskim enklavama na Кosovu osetili smo „in vivo“ u Orahovcu. Dočekalo nas je nekoliko dečaka i zajedno sa nama spustilo se do porte crkve Uspenja Presvete Bogorodice. Jerej Milan Stanojević upoznao nas je sa ovdašnjim prilikama – kako svetovnim, tako i duhovnim. Njamu samom kidnapovani su otac i majka i, kao mnogi Srbi, ubijeni. Iako o pravnicima i advokatima vlada mišljenje da su formalisti, ljudi bez emocija, ovde su mnogima oči zasuzile. Pored ljubaznih domaćina ispratio nas je sa murala i Novak Đoković. Njagovo prefarbano lice kao da je govorilo: „Naše će sjene lutati po Кosovu, plašeći zlikovce…“.
Na putu ka Velikoj Hoči polako smo se oslobađali orahovačkih emocija, a radost što ćemo biti na „slobodnoj teritoriji“ bila je sve prisutnija.
Najveći broj nas smešten je kod Srđana Petrovića, najpoznatijeg hočanskog vinara, a ostali po kućama. U Domu kulture Dejan Škobić održao je predavanje o genezi pravnog položaja Кosova i Metohije, sa zanimljivom završnicom. Naime, jedan tim pravnika imao je zadatak da zastupa autonomaške stavove, drugi unitarističke. Prisutni u sali proglasili su autonomaše uspešnijim u odbrani svojih stavova,
U nedelju, poslednjeg dana našeg putovanja, polako smo razmišljali o povratku i obavezama koje nas čekaju. Put do manastira Devič zapamtili smo po teškom pristupnom putu, bodljikavoj žici kojom je opasan manastir i po unutrašnjosti crkve u kojoj su mošti Joanikija Devičkog. Odbrana ovog manastira bila je ravna podvigu jer se nalazi u dreničkoj šumi, a Drenica je bila leglo naokorelijih šiptarskih terorista.
Na ulasku u Кosovsku Mitrovicu upozoreni smo da ne prelazimo u severni deo ovog grada. Sa nekolicom saputnika bio sam do same linije razdvajanja, do mosta koji čuvaju vojnici КFOR-a.
Posetili smo crkvu Svetog Dimitrija, koja po svom položaju podseća na trebinjsku Novu Gračanicu.
Na kraju našeg putovanja posetili smo manastir Banjsku. Opevana u narodnoj epskoj pesmi „Banović Strahinja“ kao „malena Banjska kraj Кosova“, ova zadužbina najmoćnijeg Nemanjića, kralja Milutina, dočekala nas je i ispratila otkrivajući samo deo svoje raskoši koja se mogla samo naslutiti. Nekadašnji sjaj, lepota i bogastvo, uz podvižništva onih koji odolevaju živeći na Кosovu i Metohiji, glavni su utisci sa ovog putovanja.
Piše: Sekula Petrović
