Milan Zekić iz Zasavice 1 kaže da je odluka da se posveti poljoprivredi bila potpunosti njegova i da se nije pokajao. Škola mu nije išla i jednostavno se odlučio da nastavi da radio ono što je i njegov otac, a to je uzgoj svinja i obrada zemlje
Piše: D. Tufegdžić ( „Mačva“, dodatak „Sremskih novina“)
Raditi na selu nikada nije bilo lako. Ranije su poljoprivrednici skoro sve poslove obavljali ručno, nisu postojale mašine i raznorazne sprave koje bi im kao sada umnogome olakšale posao, međutim sada ih druge brige muče, od novih i učestalijih bolesti što stoke, tako i biljaka, pa do nesigurnog tržišta i plasmana proizvoda. U svakom slučaju i tada i sada poljoprivredom se nije bavio samo onaj ko je morao, već i ko je sebe u tome pronašao i video svoju šansu, kao što je to slučaj sa dvadesetpetogodišnjim Milanom Zekićem.
Milan živi sa roditeljima i sestrom u Zasavici 1 i već nekoliko godina unazad je kompletno na sebe preuzeo domaćinstvo od svog oca. Kako sam kaže, to je bila u potpunosti njegova odluka, zbog koje se nije ni jednom pokajao. Škola mu nije išla i jednostavno se odlučio da nastavi da radio ono što je i njegov otac, a to je uzgoj svinja i obrada zemlje. Cilj je naravno biti bolji.
– Da se bavim poljoprivredom odlučio sam se još u srednjoj školi, jer sam prekinuo školovanje i to je bio jedini logičan korak koji sam video za sebe. Mislim da nisam pogrešio, jer volim selo, volim da se bavim poljoprivredom, možda to zvuči čudno, ali ja u svemu ovom nalazim neko zadovoljstvo – kaže Milan.
Zemlja daju potrebnu hranu
On trenutno u svom tovilištu ima 90 svinja, a godišnje utovi od 200 do 300 komada. Što se tiče zemlje, obrađuje oko 20 hektara, od toga deo je njegovo i očevo, a deo je u zakupu. Na njoj pretežno gaji pšenicu i kukuruz, pa tako trenutno ima 4 hektara pšenice, dok je ostatak zemlje pod kukuruzom. To uglavnom podmiruje sve potrebe njegovog domaćinstva. Ukoliko nečega bude u manjku – dokupi se, ali se uglavnom seje tako da pre samog čina napravi računicu, pa tek onda pristupi setvi. Zemlju obrađuje sam, mehanizaciju ima, ali kao i kod većine poljoprivrednika u Srbiji ona je jako stara sa prosekom starosti oko 20 i više godina.
Milan kaže da uvek može bolje, ali je vrlo optimističan, ne želi previše da kuka i stalno razmišlja pozitivno.
Njegov radni dan počinje u ranim jutranjim satima, ali priznaje nije mu potrebno previše vremena da pozavršava sve obaveze.
– Ustanem jako rano, nahranim svinje, pripremim hranu za kasnije i onda nemam nekih drugih velikih obaveza, bar ne preko zime, kada krene leto i sezona situacija je drugačija, dosta vremena provedem i na njivi, ali sve se postiže ako se dobro organizujem. Meni je sve jednostavno, ništa mi nije teško, radim sve sa voljom – priča Milan.
Otac dosta pomaže
Veliku pomoć on svakako ima od svog oca koji je po profesiji veterinar. Njemu se uvek prvo obrati, od njega traži savet i sve što radi radi u dogovoru sa njim.
– Imam veliku sreću što mi je otac veterinar, jer kada se čovek bavi uzgojem svinja izuzetno mu je važno da ima dobrog veterinara. Svakako gledam da kada kupujem prasice oni budu potpuno zdravi, vakcinisani, mora se tu dosta voditi računa, dosta prasice posmatrati, videti da li se neko ponaša neobično, da li svi jedu dobro i slično, svako prase mora da ti bude na oku, da i ako se razboli odmah počne terapija i lečenje. Meni je tu zaista od neprocenjivog značaja i pomoći tata, tako da imam zdrave prasice i jako malo muka i problema oko bolesti – kaže Milan.
Što se plasmana svinja tiče uglavnom ima sigurne kupce, ali kao i svi u svinjarstvu ni on nije uvek zadovoljan cenom otkupa. Nekada, kaže, prođe mnogo bolje nego što je očekivao, ali nekada zaradi tek toliko da pokrije svoje troškove.
Ono što je jako važno za mlade poljoprivrednike, Milan ističe da je to pre svega edukacija i da se i on sam trudi da bude koliko je to moguće u toku, da isprati nove sorte kukuruza, nove načine obrade zemlje i slično.
– Uvek ima nešto novo i zanimljivo, volim da pričam s ljudima, da učim, da razmenjujem iskustva i mišljenja, stariji poljoprivrednici uvek imaju neki dobar savet, sve što mi se svidi pokušam da i sam primenim – nastavlja on.
O planovima za budućnost kratko kaže da je svakako proširenje proizvodnje njegov glavni cilj, kao i zidanje prasilišta što bi mu u velikoj meri smanjilo troškove, ali sve u svoje vreme.
Bolje je na selu
– Meni je, pre svega, važno da radim, jer da ne radim ne bih imao ništa, a i vodim se logikom da je bolje živeti na selu, obrađivati svoju zemlju, gajiti stoku nego raditi u gradu za platu od dvadesetak hiljada. Ovde sam sam svoj gazda, sebi pravim radno vreme, znam šta mogu, koliko mogu i dokle mogu – priča Milan čije je gazdinstvo registrovano i koji je korisnik subvencija Ministarstva poljoprivrede.
