• Friday, 1. July 2022.
SREMSKA MITROVICA: O PROSIJAČENjU I RIBAMA
Reportaža | Sremska Mitrovica
0 Komentara

SREMSKA MITROVICA: O PROSIJAČENjU I RIBAMA

13. August 2016. godine

Više nećemo biti ljudi

Tu decu ne znam. Nisu, što bi se ovde reklo „od naših“. I ne liče na njih. Ako jesu, drugačije su zapuštena, ako nisu, različito su doterana. Ne prilaze sa naklonom, osmehom, stidom što delimo isti prostor a različitu muku. Hladni su. Arogantni. Kao brokeri na nekakvoj berzi. Nema tu ni pauze, ni odmora, ni mesta za pregovaranje. Postoji samo minimum ispod kog se ne ide – deset dinara

Letnje vreme. Sunce udarilo po ljudima i asfaltu kao da će ga koliko još sutra progutati onaj strašni vuk iz skandinavskih skaski o kraju naših dana. Stisla zvezda, ne da ni disati čestito. Sve nešto na preskok, „na škrge“, što bi rekli oni koji do sada nisu smislili bolju zamenu za zareze života koji, jednom izmešteni iz vodenog staništa u kojem vrše svoju funkciju, postaju instrument za mučenje organizma čiji se život u sredini kojoj ne pripada lagano i prilično teško gasi.

Smrt ribe čovek lako prihvata. Za razliku od smrti jelena ili zeca koji, izbegavši sasvim dovoljan broj olovnih kuglica, uporno traže svoj grm ili šumu. Riba ćuti. Ona se prostim pokretom ruke prebaci preko leđa. Možda nekada i lupi o drveni čamac, žicu meredova… ali to zadovoljavajuće kratko traje.

Prilaze mi. Jedan po jedan. Na svakih pređenih desetak metara. Poznajemo se samo toliko koliko se u tačno određeni deo dana srećemo kod Saborne crkve, Biblioteke, SUP-a, ispred Gradske kuće, pekare u kojoj doručkujem, kafane u kojoj pravim pauzu i smišljam kuda bih dalje.
Inače, tu decu ne znam. Nisu, što bi se ovde reklo „od naših“. I ne liče na njih. Ako jesu, drugačije su zapuštena, ako nisu, različito su doterana. Ne prilaze sa naklonom, osmehom, stidom što delimo isti prostor a različitu muku. Hladni su. Arogantni. Kao brokeri na nekakvoj berzi. Nema tu ni pauze, ni odmora, ni mesta za pregovaranje. Postoji samo minimum ispod kog se ne ide – deset dinara.

Dok ih gledam imam neki mučan osećaj. Sva ta deca koju ne poznajem i koja ko zna odakle dolaze u grad za koji se odveć priča da je stao na svoje noge, da bi u zadovoljštini nas koji ne znamo kuda bi sa srećom, za račun onoga ko im je osigurao luksuzni kombi isprosili neki dinar, liče mi na nesretne ribe bačene iza širokih leđa nezainteresovanog pecaroša i slučajnog prolaznika.

Izmešteni iz prostora u kojem bi i dalje bili ono što jesu – deca, upecani na udicu onoga ko raspolaže njihovim životom, ubeđeni ili još bolje naterani da veruju da je posao koji obavljaju na temperaturama od kojih beže i jednako nepoznati i sa strane dovedeni psi, stvar njihovog izbora, volje i ljubavi, ispruženom rukom koja uporno traži još jedan dodatak za gazdinu platu, pred našim očima šire svoje škrge.

I ko je tome kriv? Ja, mi, društvo, sistem, onaj ko ih dovodi ili onaj ko još uvek ne zna kako da raširene škrge zalije vodom i vrati u potok? Prosijačenje je, barem su meni tako rekli kada sam onomad pitao – zakonski zabranjeno. Eksploatacija tuđeg rada, posebno dečijeg još je veći prestup. Pa ako je tako, koliko još će se čekati na vreme u kojem dečija potvrda da prosi „zato što voli“ više neće biti tačka na priču čiji smo, prostom činjenicom da sve to gledamo, da lagodno ribu prebacujemo preko leđa i mi sudeonici? Onaj ko decu i njihove roditelje, prave i lažne, jednako dovodi u naše sokake, mora imati i mesto sa kojeg ih vraća u mrak iz kojeg sa njima dolazi. Ili je to zaista delo „više sile“ protiv koje nema leka?

I šta dok nam ribe ćute po ulicama koje umesto na sokake nekada carskog grada čijim se turističkim prospektima ponosimo kao da je ono što bi želeli tu pred nama, sve više liče na rasturene riblje pijace sa svim „lepotama“ koje takva mesta krase i od kojih ljudi najradije beže?

Sreo sam nedavno kraj Saborne crkve jedan ruski bračni par. Nešto ranije nemačke penzionere kod Bazilike Svetog Dimitrija, holandske radoznale svetske lutalice kod Muzeja Srema. Sve uz pesmu i igru centrom grada koji se svim silama trudi da preraste u turistički centar defiluju folkloraši iz Evrope i Latinske Amerike. Biće među njima ljudi koji će svoje oči po prvi put častiti ulicama kojima su nekada hodali rimski carevi.

Hoće li, pitam se dok sa razgovora o problemima siromašnih i socijalno ugroženih idem natrag u redakciju… hoće li i za njima, baš kao za Rusima, Nemcima i Holanđanima, umesto mladića i devojaka odevenih u rimske toge, carske pretorijanace ili smele graničare trčati nepoznata deca, prljava, uplašena, ispijena prejakim suncem, gonjena nepoznatim ljudima i tražiti deset dinara – najamnje?

Ako tako bude, Sremska Mitrovica više neće biti grad, njene iskopine, njeni ljudi i njihova dela neće biti zanimljivi stidljivo pomaljajućim strancima čiji nerazumljivi jezici ostaju na našem asfaltu i u našem nebu, a mi… mi više nećemo biti ljudi.

Jednako umiru i riba i jelen.

 

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Leave a Reply

%d bloggers like this: