Ljubav umesto lekova kojih nema
Ako je već rešio da stvori dete sa Daunovim sindromom, Bog je našao pravu adresu na koju će da ga pošalje
On je svaki dan na ulici. Uredno odeven i nikad bez osmeha. U zoru, u podne, u ponoć. Uvek na mitrovačkim sokacima. Rekao bi čovek da se radi o zaludnom čoveku kome je sve potaman pa ima vremena da se “dokon šeta”. Ako bi išli do kraja, mogli bi reći da ova činjenica savršeno odgovara njegovom imenu. Radovan je verovatno onaj koji je “rado van” ili, to je onaj koji je rado napolju.
Ipak, ovaj Radovan nije zaludan. Bat njegovih cipela o pločnik najava je prolaska čoveka sa dobrom misijom. Radovan Kekić je lovac, jedan od retkih koji u vremenu kada se juri za prolaznim stvarima svesno i bez zadrške traga za – zagrljajima. Onim spasonosnim koji kroz čvrst spoj davaoca i primaoca ljubavi leče i ono za šta lek ne postoji.
Svoj poziv sekretara – koordinatora mitrovačkog udruženja za pomoć i podršku osobama sa Daunovim sindromom, Radovan ne doživljava kao čast. Kako se može biti častoljubiv kada se radi da bi se drugome pomoglo? Svoj uspeh ne doživljava kao uspeh, jer nema uspeha u stvarima u kojima tek kada vas ne bude možete videti koliko ste bili uspešni. Svoj poziv ne gleda kao izbor, nego kao nuždu. A kako drugačije kada vam je Bog, rešen da vas proba, u srce i dušu usadio baš ono dete čiji problem, boreći se sa problemima sve mitrovačke dece pokušavate da rešite.
Upornost sa jednom željom
– Znate, kada smo pre deset godina osnivali društvo, imali smo svega nekoliko dece u njemu. Među njima je bila i moja ćerka Jelena. Danas, kada imamo udruženje ima nas 28, ali to još uvek nije sve, rekao mi je Radovan kada sam ga, rešen da razbijem misteriju lutanja, sasvim nedavno povukao za rukav na ulici. – Zato sam stalno u gradu. Lovim. Više od svega mi je stalo da pronađem sve osobe sa Daunovim sindromom. To radim na ulici, ali i u porodilištu. Na ulici je teže, iako se ova osobe zbog kosog preseka očiju i ugojenosti lako mogu uočiti. Ako ih sretnete. Ako ne, onda morate još više da tragate, da zalazite u udaljene ulice, da razvijate mrežu saradnika koji vam mogu skrenuti pažnju na neke osobe. Novorođenu decu je lako naći, ali mi je recimo bilo jako teško da dođem do jedog Šašinčanina rođenog 1964. godine. Od prijatelja koji znaju da slobodno vreme provodim u potrazi, a među njima bih pre svega spomenuo doktorku Civrić iz Razvjnog savetovališta, čuo sam da postoji jedna osoba kojoj bi trebalo pomoći, raspitivao sam se gde je, kako i sa kim živi. Konačno sam je našao i otišao na razgovor. Danas je moj Šašinčanin, koji inače živi sa bolesnom majkom, drugi najstariji član udruženja.
Zbog upornosti i istrajnosti, priča mi sve osvrćući se iza ramena u nadi da će pronaći ono što traži, neretko ga porede sa Simonom Vizentalom. Ne krije ni to da mu takvo poređenje nije drago, jer, ma koliko on bio uporan, osobe za kojima traga nisu ni blizu onima koje je Vizental u doslovnom smislu rečeno – lovio.
– Osobe sa Daunovim sindromom su meke, lako lomljive, obično sa srčanim manama, ali osobe koje lako zavole i ostaju dosledne u svojoj ljubavi. Upravo zato mi je i stalo toliko da ih pronađem i spojim, da se prepoznaju. U svom okruženju snalaze se najbolje. Kao uostalom i svako od nas. Jesam uporan, pa možda zato nisam ni imao neuspelih potraga. A bilo je teških situacija, kada su me ljudi na prvu loptu odbijali, terali, ubeđivali da ništa ne znam i da će njihovo dete biti sutra kao i sva druga deca. Odlazio sam, pa se vraćao, nekada i po nekoliko puta, ali nikada nisam odustao. Ima, znate, onih ljudi koji po raznim poslovima ulaze u tuđa dvorišta i zgrade. Obično se misli da su oni najuporniji, ali niste videli mene! Dosadniji sam od svih njih, ali se ne stidim jer radim za druge i radim plemeniti posao. Poslednju osobu sam pronašao je iz Berkasova. Imam ih i u Bikić Dolu, Sotu i drugim šidskim selima. Imam ih i u Rumi. Gde god čujem da nekoga ima, ja odlazim, šetam, tragam, raspitujem se. Spreman sam da dam sve, da se odreknem svega, samo da pronađem moju decu i pokažem i njima i njihovim roditeljima da nemaju razloga da se kriju.
Trka sa vremenom
Svoje prostorije, udruženje ima u ulici Branka Radičevića, ravno preko puta igrališta nekadašnjeg (ili sadašnjeg… ko će znati) Srema. Tu se, sa svom svojom decom Radovan smestio pre tačno šest godina. Lagano silazeći niz podrumsko stepenište, priča mi da su prostor u kojem održavaju radionice sami sredili. Dok im stanari zgrade na broju 17 nisu jednodušno izašli u susret susretali su se u ŠOSO Radivoj Popović.
– U početku se dešava da se osobe sa Daunom stide sebe, ali to je, iskustvo mi govori, više transfer srama. Roditelji su ti koji najpre negiraju istinu, a onda je prosto preskaču, zanemaruju. Međutim, kako dođu kod nas i kako krenu sa redionicama koje vode isključivo fakultetski obrazovani ljudi, naša deca lako prevazilaze svoje probleme. Zato je važno raditi ne samo sa decom, nego i sa njihovim roditeljima. Edukacija je osnov svega. Svi roditelji, ako to zaista jesu, žive za svoju decu. Mi koji imamo decu sa Daunovim sindromom, a da se drugi roditelji ne ljute, za svoju živimo malo više. Moj jedini cilj je da spasim svoje dete, odnosno da ga osposobim da bi sutra, kada mene ne bude moglo da živi svojim životom. Čitav moj život je trka sa vremenom. Umreti se mora, ali je do tada najvažnije učiniti sve kako bi moje dete sutra moglo uopšte da živi. Ko to ne uradi, izgubio je svoju trku. A bilo je i takvih. U spomen i sećanje na jednog koji je zastao, priča mi tiho. slavimo dan njegovog imena – Svetog Marka. Tog dana, obiđemo Markov grob, setimo se naše trke i zadatka, a posle toga u našim prostorijama uz pesmu i igru veselimo se životu.
Dajte im ljubavi
Već 37 godina, Radovan koji je ove godine napunio 63, bori se za svoju ćerku Jelenu. Ona je, kaže, glavni razlog zbog kojeg je rešio da pomogne i drugoj mitrovačkoj deci sa Daunovim sindromom. Kroz nju je sve mitrovačke “Daunovce” zavoleo kao svoje i retko kada ih zove drugačije do “moja deca”. Neki od njih, niti su njegovi, niti se mogu smatrati – decom.
– Voleo sam da pijem. Mnogo. To ne krijem, niti mogu sakriti. Sećam se, jednom prilikom sam pao i dobro se ugruvao. Ušao sam u kuću i kada me je videla, moja Jelena je počela da plače kao nikada do tada… – priča mi tiho. – Uzeo sam je u ruke, mazio, ljubio, šaputao joj. Dao sam joj obećanje da nikada više neću piti i do danas tu reč poštujem. Umesto toga, šetam po gradu i tragam za nekom novom mojom decom. Jer, to jesu moja deca. Volim ih, stalno sam sa njima, sve sam im poklonio. Zbog njih se trudim da budem uvek vedar, nasmejan, što lepše obučen. Oni to vole, to ih čini srećnim.
Nije uvek lako biti nasmejan. Nekada taj osmeh sakriva hiljade muka, ali nikada nije usiljen. Osobe koje ne žele da se žrtvuju za svoju dec
u, ne zaslužuju da budu roditelji. Roditelji koji nisu spremni da se žrtvuju za tuđu decu, ne zaslužuju da budu ljudi. Nije uvek lako ni pričati. Ali, priča je, kaže mi, najvažnije oružje u objašnjavanju sveta onima koje je Bog pretvorio u večite učenike.
– Nekada je teško, nekada još teže, ali kada se sve sabere, lepo je kada znate da pomažete. Pre tri decenije, priča mi sa ushićenjem, tragajući za onim što bi mojoj ćerki moglo da pomogne, obreo sam se u Ljubljani na tada jedinom jugoslovenskom međunarodnom Kliničkom centru. Lekar nas je, iako nismo imali overen uput, primio, pregledao dete i rekao da je vodimo kući, da joj pružamo bezgraničnu ljubav i da ne tražimo lekove koje nećemo naći. Volite vašu decu takva kakva jesu i videćete kako će vam vratiti, rekao mi je tada i bio je potpuno u pravu. Od tada pomažem svima koji imaju Daunov sindrom, ali i drugima kojima pomoć treba. Novac nemam, ali mogu da dam krv, da pomognem da se nešto organizuje, ali i da dam organe. Prvi sam donor u Sremu i ponosim se time. Želim da pomognem ne samo živ, nego i mrtav. Živeti za druge je najlepša stvar. Umreti za druge, što činom donorstva činimo, jednako je plemenito. A samo nas plemenitost čini ljudima. Sve drugo je samo priča.
Na rastanku, dobio sam poziv da udruženje posetim oko Nove godine, kada će sva Radovanova deca dobiti paketiće. Uz obećanje da ću doći i stav da je Bog, ako je već rešio da stvori dete sa Daunovim sindromom, našao pravu adresu na koju će ga poslati – prepustio sam ga njegovoj potrazi.
Do narednog susreta.
