Iz paradoksa u logiku
Upravo tu, u kijevskom podzemlju, toliko drugačijem od onoga kojem je Dostojevski posvetio svoj najlepši zapis, otkrio sam najveći od svih paradoksa. On nema nacionalni, već ličnosni predznak i ogleda se ne u istini da smo živi koliko smo za Svet mrtvi, već u bezvoljnosti savremenog čoveka da tu istinu prizna i prihvati
Teška drvena vrata se otvaraju. Misleći o onome što me iza njih čeka, koracima na smrt osuđenog robijaša tromo krećem napred. Željne dnevnog svetla, napete oči lepe se za tanku sunčanu traku povučenu kosinom stepeništa. Lišene potrebe mog vida, vode me dole, u utrobu zemlje. Palim sveću. Titrajući odraz plamenog voska razlivenog po mom licu, jedina je vodilja ka podzemnoj Rusi(ji). Onoj o kojoj Stepnjak nije pisao, a koja, za razliku od njegove, i danas vodi svoju revoluciju. Poslednju i pravu.
Tu, na ulazu u kijevske katakombe počinje moja, „nevidljiva borba“ o kojoj kroz Nikodima Agiorita spasonosno govori pravoslavlje. Spuštam se u pećinu. U silovitom sudaru, težak miris zemlje odbi se o moje lice. Tamo, u dubini malenog hodnika kroz koji sam se spustio začu se tupi prolom. Vrata se zatvoriše. Tanka traka svetla, povučena kosinom stepeništa nestade u trenu. Mrak ovlada.
Dok se oči sve više usmeravaju ka po vlažnim svodovima razlivajućem mirisnom plamenu voštane sveće, svom snagom vazduhom punim plućna krila. Dobrodošla podezmna Majko, smrt tebi Svete!
„Svet je opšti naziv za sve strasti. Strasti su sledeće: ljubav prema bogatstvu, želja za posedovanjem, telesna zadovoljstva, zavist, pohlepa za moć, gordost, oblačenje u skupu odeću” Sveti Isak Sirijski
Pobednici
Tromo se krećem napred. Pritisnut tišinom, plašeći se da ga ulubim, pod dotičem vrhovima prstiju. Prateći stazu, lagano skrećem levo i nailazim na prvu nišu. Pred kivotom jednog od gotovo 140 svetitelja koji počivaju u pećinama Kijevsko-Pečerske lavre povijam glavu i usnama dotičem tanko staklo koje me razdvaja od netruležnih šaka koje su uspele da pokidaju veze sa truležnim svetom.
Iznad kivota kandilo. Moja sveća više nije jedino svetlo za svet koji je sebi odavno iskopao nevarljive oči. Sa zidova, dok pratim zamišljenu liniju kandila i ka njima podižem plamteći vosak, gledaju me ikonopisane predstave kijevskih svetitelja, onih koji su od desetog do devetnaestog veka spas od Sveta tražili u odricanju njegovih „slatkih ponuda.“
Prepodobni Antonije Prvonačelnik, Sveti mučenik Jovan Varjag, Sveti prepodobnomučenik Mojsej Ugrin, Svetitelj Ilarion, mitropolit Kijevski i sve Rusi, Prepodobni Varlaam, iguman Kijevo – Pečerski, Prepodobni Matej Prozorljivi, Sveti prepodobnomučenik Grigorije Čudotvorac, Prepodobni Teofil Suzotočivi, Prepodobni Marko Grobar, Prepodobni Nestor Letopisac, Sveti prepodobnomučenik Nikon, Prepodobni Nikolaj Svjatoša, knez Černjigovski, Prepodobni Onufrije Ćutljivi, Sergije Drugi, Siluan Drugi, Sisoje shimnik, Sveti Teofil arhiepiskop Novgorodski… samo su deo pobednika koji su boreći se sa sobom uspeli da pobede svoje paradokse.
Među onima koji su gotovo čitav svoj monaški život provodili pod zemljom, naročito se ističu zatvornici kojima su i podzemni hodici bili prostor iskušenja i besa. Njihove odaje danas krase rešetke ili prozori iza kojih su bili zatvoreni – jedini kontakt sa bratstvom koje im je dodavalo sveće, tamjan… hranu. Zazidani u malene niše, zatvornici su vreme provodili u molitvama.
Prepodobni Isakije Zatvornik, Eladije Zatvornik, Onisim Zatvornik, Areta Zatvornik, Pafnutije Zatvornik, Prepodobni Avraamije Zatvornik.
Sećajući se smrti i vodeći računa o duši, oni su pobedili „život za telo“ i porazili najveći ljudski paradoks – smrt.
„Rečeno je o svecima, da dok žive oni su mrtvi; jer živeći u telu, oni ne žive za telo.. Vidi za koju od ovih strasti ti živiš. Tada ćeš poznati koliko si živ za ovaj svet i koliko si mrtav za njega.“ – Sveti Isak Sirijski
Potpalublje
Koračam dalje. Kivot za kivotom, kandilo za kandilom. Natpisi se smenjuju baš kao i ikonopisani likovi što u mraku varljivog oka sijaju jače od svake sveće ili bilo kog veštačkog svetla današnjice.
Prepodobni Jovan Kijevo – Pečerski, Prepodobni Nikon Suhi, Spiridon prosfornik, Jovan Bogougodnik, Teofil Drugi, Jovan Drugi, Avraamije Trudoljubivi, Luka Ikonom, Serfije Poslušni, Anatolije Zatvornik, Sofronije Zatvornik, Teodor Ćutljivi, Amon Zatvornik, Pankratije Zatvornik, Pavle Poslušni, Martinije Zatvornik….
Na raskršću hodnika prolazim ispod zemljanog freskopisanog luka. Ostavljajući blage likove u mraku, pred voštanim žarom oživljava crvena igra svetlosti i senke. Treptaji kandila na zlatom optočenom ikonostasu stvaraju iluziju kretanja i za tren pomislih da nisam u pećini već u trupu ogromne barke. Prilazim dverima, krstim se i uz duboki naklon pozdravljam Domaćina.
Tri su crkve u svojim pećinama podigli kijevski svetitelji. Tri trupa u velikoj Nojevoj barci koja ih je iz mraka izvela na svetlo. Iz smrti u spasenje, iz paradoksa u logiku.
Danas, o svim većim praznicima, u njima se služi Liturgija. Tada, sledbenici onih koji su, pošto su pećine 1057. godine postale premale da prime sve otšelnike izašli nad zemlju i počeli gradnju prvog drvenog hrama, sa nadom da će teret samoopravdanja smeniti lakoćom samoosude, silaze u potpalublje svoje spasonosne barke.
„Mi odbacujemo lako breme samoosude, a opterećujemo sebe teškim bremenom samoopravdanja”. Ava Jovan
Dva svetla i dva mraka
Sveća se lagano gasi. Na ugrejanim prstima sve je više skorelih voštanih kapi. Hodnici se smenjuju… bliže i dalje pećine Kijevsko-Pečerske Lavre i još uvek neistražene pećine Arhangelo-Mihailovskog Zverinjeckog manastira. Čitav Kijev, onaj bučni i paradoksalni, koji vidite kada u njegove ulice uđete, samo je bleda senka onog koji, dostigavši logiku, tihuje duboko u utrobi zemlje. Niše se smenjuju, mošti smenjuju mirisne kosti i lobanje… samo je osećaj dosegnute logike života ostao nepromenjen.
Otvaram teška vrata kroz koja sam pre nekoliko sati prošao. Oštre igle svetlosti sveta iz kojeg se spustih u potpalublje barke spasenja na tren mi iskopaše oči. Vetar dunu sa obala Dnjepra i umirući voštani treptaj postade samo uspomena.
Dok poslednji put gledam niz hodnik iz kojeg, boreći se sa svetlom Sveta dopire crvenkasti treptaj zlatnih pećinskih ikonostasa shvatam da život vredi koliko smo spremi da živimo posle. Sve drugo je iluzija. Zamena mraka mrakom.
„Kada dete umre u utrobi majke, sahranjuje se u zemlju. Tako odlazi iz mraka u mrak. Isto tako i grešnik živi u mraku u ovom svetu i posle smrti odlazi u još mračniju i strašniju tamu”. Makarije
Beg od istine
Kijev je grad paradoksa. Prestonica države čija sudbina zavisi od mogućnosti njihovog uštimavanja. Ujedno, to je grad koji daje odgovore na sva pitanja, a paradokse čini suvišnim. Stvar je samo u razlozima zbog kojih ste u njega došli. Grad na Dnjepru zapravo je test lične radoznalosti, potrebe, smisla i besmisla.
Željnima zabave, život devastiran ratom lako će ponuditi svoju najlepšu decu – društvo za jednu noć. Razočaranima u paradoks ponudiće jednu od mnogobrojnih votki sa ekstremno visokim procentom alkohola – slepilo je nekada najbolje rešenje. Zakletom u ideju da se paradoks pobeđuje likvidacijom suprotnog, podariće dobru apanažu i kartu u jednom pravcu – ka Istoku. Svesnima da je Sv
et samo prolazna zamka od koje se treba čuvati – svoje pećine.
Upravo tu, u kijevskom podzemlju, toliko drugačijem od onoga kojem je Dostojevski posvetio svoj najlepši zapis, otkrio sam najveći od svih paradoksa. On nema nacionalni, već ličnosni predznak i ogleda se ne u istini da smo živi koliko smo za Svet mrtvi, već u bezvoljnosti savremenog čoveka da tu istinu prizna i prihvati.
Kijevski svetitelji na vreme su shvatili svu bedu istorije zbog koje se oni koji se njihovim imenima zaklinju ubijaju na Istoku. Umesto države kojoj se podređuje sve, oni su odabrali Boga, umesto slave koja od okatog pravi slepca – Boga, umesto počasti koja nas čini taštim – Boga, umesto moći ka kojoj objavljujući rat Tvorcu hrlimo – Boga, umesto smrti, koja nam jedina preostaje na kraju – život.
Za njih vreme ne predstavlja ništa, kao ni ono što iz njega ishodi. Držeći se ideala stare crkve „malog stada“, oni su osvetlili put kojim se i danas, kao i pre toliko vekova stiže do spasenja. To je put odricanja, put bezdržavlja, put Hristom vezane zajednice, put samoosude i oslobođenja, put lišen svih stega i paradoksa u koje se upliće savremeni čovek.
To je put onih koji znaju da ništa nije njihovo. Ništa osim greha.
„Ništa nije vaše i vi ničega niste vlasnici. Sve što imate Bog vam je dao da sa njime raspolažete onako kako On želi.“ Sveti Tihon Zadonski
