Solidarnost pre svega
Turbulentne godine u kojima je, stiče se utisak, jedina funkcija države bilo stavljanje katanaca na nekadašnje industrijske gigante, na životnu scenu dovele su armiju nezaposlenih, koja se, kada je reč o seoskim bezemljašima i sitnoposednicima, postepeno pretvarala u socijalno ugroženo stanovništvo. Ratovi za jugoslovensko nasleđe doveli su u fruškogorska sela i Srbe iz gotovo svih delova nekadašnje zajedničke države. Udruženi sa nezaposlenima, sa staračkim starosedelačkim domaćinstvima o kojima više niko nije vodio računa, kao i sa onima koji su neodgovornost prihvatili kao stvar ličnog izbora, postali su zavisni od pomoći države i lokalne samouprave koje ih jedine drže u životu.
Na taj način, život najugroženijih je postepeno premeštan na margine sve brže svakodnevice, a njihove muke postale su deo surove statistike koje se dotiče samo kada se želi ukazati na težinu problema u kojem se kao društvo nalazimo.
Prema podacima Centra za socijalni rad „Sava“, u mitrovačkim selima ukupno ima 2.616 socijalno ugroženih stanovnika koji primaju stalnu novčanu pomoć. Tome treba pritodati podatak da preko polovine stanovništva Grada živi na selima, čime ovaj podatak dodatno ukazuje ne samo na realno postojeći problem, nego i na sve izraženiji nedostatak empatije. Iako bi za očekivati bilo da je veći broj korisnika ove vrste pomoći u urbanom delu grada, redovnu novčanu nadoknadu u gradskim mesnim zajednicama prima 1.469 stanovika.
– Mi se trudimo da sve naše usluge budu dostupne i seoskom stanovništvu. Socijalni i drugi stručni radnici i volonteri redovno izlaze na teren kako u gradske tako i u seoske mesne zajednice, ulazi se u porodice, a sarađujemo i sa radnicima iz mesnih zajednica i mesnih kanclearija sa kojima imamo odličnu komunikaciju i od kojih dobijamo značajnu podršku i podatke, priča direktorica Centra Snežana Stanisavljević i dodaje: – Porodice su prilično šarolike. Postoje pojedine mesne zajednice u kojima dominiraju Romi, ali što se tiče recimo fruškogorskih sela, tu imamo dosta domicilnog stanovništva, dakle ne izbeglog ili bivšeg izbeglog stanovništva. Tu su oni koji možda nikada nisu dobili šansu da rade, ili su izgubili poslove u tranziciji. U Šišatovcu imamo starosedeoce, ali i izbegličko stanovništvo; u Manđelosu domicilno staro stanovništvo i oni koji su došli posle Drugog svetskog rata čine najveći deo korisnika, dok u Ležimiru dominiraju starosedeoci. Slično je i u drugim selima u kojima podjednako sprovodimo čitav niz akcija, od nabavke ogreva, preko brige o staračkim i samačkim domaćinstvima i slično.
Pomoć mesnih zajednica
Život u selima, kažu oni koji u njima provode svoje dane, sve više liči na život u gradovima. Živi se brzo, ljudi nemaju mnogo vremena ni za sebe, a posebno ne za one kojima je pomoć najpotrebnija, pa tako najugroženiji neretko ostaju neprimećeni. Život u selima je sve dinamičniji i sve je manje vremena za porodice i komšiluk. Ne samo da komšije nemaju vremena jedni za druge, već ga nemaju ni članovi uže i šire porodice koji svoje srodnike sve češće ostavljaju da se sami brinu o sebi.
– Dobrosusedski odnosi koji su nekada bili naročito negovani, postaju sve manje vidljivi. To je, verujem, dug koji plaćamo vremenu, ali zato nastojimo da kroz saradnju sa mesnim zajednicama rešimo najakutnije probleme. Tako smo nedavno rešavali pitanja stambenog prostora za jednu izbegličku porodicu u Grgurevcima i pomogli drugu u Šuljmu. U Grgurevcima sređujemo krov na kući, pa je porodica zahvaljujući Savetu smeštena u seosku kuću odakle će biti vraćena u svoj dom kada se posao realizuje do kraja, kaže Snežana Stanisavljević uz napomenu da su mesne zajednice posebno aktivne kada je u pitanju briga o starijim osobama, staračkim domaćinstvima, kao i o onim licima koja izraze želju za staračkim domovima.
Da su seoske mesne zajednice prilično ograničene kada je u pitanju mogućnost pomaganja socijalno ugroženom stanovništvu smatra i predsednik Saveta MZ Divoš Mladen Malešević koji napominje da se rad sa njima najčešće svodi na jednokratnu pomoć i saradnju sa Centrom za socijalni rad.
– Mi u selu imamo dve slobodne kuće u koje smo obično smeštali socijalno ugroženo stanovništvo. Međutim, ma koliko to bilo humano morali smo prekinuti sa tom praksom, jer su nam ti naši meštani obično ostavljali velike dugove koje nismo mogli pokriti papirološki, nego smo ih morali plaćati. Trenutno razmišljamo o rušenju tih kuća jer su uz sve to u jako lošem stanju. Sa druge strane, mi smo uvek tu da podržimo one kojima je teško, ako neko od Divošana dođe u nelagodnu situaciju. U meri u kojoj je nama to moguće, siromašnijim licima, pre svega deci, dajemo besplatne mesečne karte za prevoz i slično, kaže Malešević.
Skromne mogućnosti da pomogne svojim siromašnim meštanima ima i Mesna zajednica Šuljam, čiji prvi čovek Goran Ostojić napominje da sela nemaju dovoljno budžetskih sredstava koja bi mogla da iskoriste u te svrhe.
– Sa druge strane, ako ćemo pravo, meni kao predsedniku Saveta niko se u skorije vreme nije ni obraćao za pomoć. U par navrata jesmo pomagali, ali to je bila skromnija pomoć koju možemo da organizujemo. Ono što jesmo sakupljali bila je pomoć za Jamenu, pa smo tako za ovo selo poslali oko 100.000 dinara što u novcu, što u poljoprivrednim proizvodima, kaže Ostojić i dodaje: – Što se tiče samih meštana Šuljma, najveći broj njih ili je u Mitrovici gde radi ili je zauzet svakodnevnim svojim poslovima, brine svoje probleme i verujem da ni nemaju svi dovoljno vremena da se bave socijalno ugroženim porodicama. Međutim, kao predsednik Saveta i lično u svoje ime mogu da kažem da ću, ukoliko se neko sa ozbiljnim problemom obrati za pomoć učiniti sve što mogu da pomognem. Da li ću u tome uspeti, ne znam, ali da ću se potruditi, to sigurno hoću.
Zajedništvo kao preventiva
Izgradnja osećanja solidarnosti sa drugima je, smatra Snežana Stanisavljević najbitniji aspekt borbe protiv siromaštva. Izgradnja svesti o tome da treba biti human, dodaje ona, značilo bi da će se i situacija kod najnemoćnijih poboljšati. – Jako je važan stalni rad na podizanju porodične solidarnosti na viši nivo. Onog momenta kada nemoćni roditelj padne i smesti se 
u bolnicu, ka nama idu hitni zahtevi za smeštanje u domove, kao da deca žele da se što pre oslobode svojih bližih i daljih srodnika. Takođe bi bilo korisno i od velike pomoći kako Centru, tako i ugroženim da se problemi, koliko je moguće, rešavaju i u samim selima. Naravno, to ne znači da sela mogu u korenu da saseku problem, ali mogu da ukažu na isti ili da pripreme teren kako bi državi bilo lakše, kaže direktorica.
– Mesne zajednice nemaju svoja sredstva iz kojih bi mogle da pomognu, ali se trudimo da budemo od koristi Centru za socijalni rad i da sva lica kojima je pomoć potrebna omogućimo da stupe u kontakt sa nadležnima. Ono što treba reći jeste da mi prepoznajemo te ljude, da oni nisu nevidljivi za nas i da ćemo podržati svakoga ko bude rešio da konkretno pomogne kada je najpotrebnije, kaže Jovan Kuzmančević, predsednik Saveza Mesne zajednice Ležimir.
– Važno je da shvatimo da smo svi deo jedne zajednice i da će zajednici biti bolje samo ukoliko budemo činili nešto što će biti dobro za sve. Vremena su teška, živi se brzo, na momente čak i prebrzo, ali potrebno je usporiti malo, osvrnuti se oko sebe i pogledati svoje bližnje kojima je pomoć najpotrebnija. Moguće je, ali nije dobro da stariji i socijalno ugroženi stanovnici naših sela neprimećeni čekaju pomoć u hrani, kada znamo da se barem zdrava hrana još uvek može pronaći u gotovo svakom seoskom, a pogotovo fruškogorskom domaćinstvu koje makar malo privređuje, zaključuje i Snežana Stanisavljević.
