U selu Višnjićevo nekada su se tokom godine obeležavale čak tri slave – porodične krsne slave, seoska slava letnji Sveti Nikola 22. maja i takozvana „socijalistička“ slava 27. jula. Za svaku od njih kuće su se pripremale danima unapred, a gosti su dolazili bez posebnog poziva.
Kako pričaju stariji meštani, nekada se nije postavljalo pitanje da li će neko doći. Vrata su bila otvorena, išlo se od kuće do kuće, a u selu je tih dana vladala posebna atmosfera. U centru su bili ringišpili, muzika i narod, deca su provodila čitav dan napolju, a selo je bilo puno ljudi koji su dolazili i iz drugih mesta.
Iako je narod u prošlosti živeo skromnije, meštani kažu da su slavske trpeze bile bogate te da su se domaćini trudili da za te dane sve priušte, tako da je na stolu bila i supa i sarma, a često i dve vrste pečenja, praseće i jagnjeće. Kako kažu, nije se gledalo da li je nešto skupo, već da se gost dočeka kako treba. Međutim, kako svedoče stariji meštani, danas su se vremena promenila, a sa njima i način na koji se slavi.
Najveća razlika je u tome što je ljudi sve manje, stariji umiru, a mladi su se odselili, pa su zbog toga i seoske slave izgubile nekadašnju živost.
Krsne slave se još uvek obeležavaju i tada se porodice najčešće okupe, ali za seosku slavu 22. maja i za „socijalističku“ 27. jula više nema velikih okupljanja kao ranije. Umesto punih dvorišta i gostiju koji dolaze tokom celog dana, slavi se skromnije i posete se svode samo na najbliži krug ljudi. Tako je bilo i na ovogodišnjoj seoskoj slavi za svetog Nikolu u centru Višnjićeva. Iza škole je bio samo jedan ringišpil i nekoliko tezgi sa igračkama, a i dece je bilo veoma malo, iako je bio petak popodne i početak vikenda. Meštani kažu da je to najveća razlika u odnosu na nekadašnja vremena, kada je selo tih dana bilo puno sveta i kada se tražilo mesto više za goste.
Sedamdesetdvogodišnja meštanka Mirjana Murić kaže da bez obzira na to što su se vremena promenila, ona se svake godine trudi da slavu dočeka onako kako dolikuje.
–Uoči slave zavila sam sarmu, a danas sam poranila, založila šporet napolju pa sam tu kuvala i sarmu i supu. Imam 72 godine, nije mi lako, nisam više ni mlada ni zdrava kao nekada, ali šta ću, ipak uspevam nekako da to sve sama pripremim. Ove godine nisam znala da li ćemo imati nekoga od gostiju, ali moje je bilo da se spremim i da ih dočekam, jer svi znaju da nam je u selu slava pa mogu da navrate i bez najave. Obradovala sam se zaovi Dragici koja je sa porodicom došla iz Mitrovice i to su bili jedini gosti koje sam za ovog svetog Nikolu imala. A pamtim da je kod nas nekada bila puna kuća, svekrva je zavijala sarmu ili kuvala punjenu papriku, a ja sam bila zadužena za kolače, pravila sam ih 25 vrsta. Iako se ranije živelo daleko skromnije nego danas, nije se žalilo kada je trebalo dočekati goste. Na trpezi je gotovo sve bilo domaće i pripremalo bi se danima unapred. Kad sam se udala išla sam obavezno uvek kod svojih u Adaševce i na seosku i na „socijalističku“ slavu, a takođe smo bili redovni gosti i u Kuzminu, odakle mi je rodom bila svekrva. A danas, iako ima više mogućnosti, nažalost, retko se ide nekome u goste osim za krsnu slavu jer je sve manje ljudi koji su ostali da žive u selima. Stariji meštani polako umiru, mladi su se odselili u veće gradove ili inostranstvo, a i život u selu se promenio – nema više druženja, manje je dece, a i ređe su prilike da se ljudi okupe kao nekada – kaže Mirjana Murić i dodaje da su se sada i krsne slave svele uglavnom samo na okupljanje uže porodice.
Ipak, uprkos svemu, u Višnjićevu još ima dosta onih koji ne odustaju od starih običaja. Grčanci, kako ih često zovu po starom imenu sela, i dalje obeležavaju sva tri datuma godišnje. I kada nema pune kuće gostiju, slavska trpeza se priprema, a vrata ostaju otvorena za onoga ko tog dana dođe, spontano ili sa najavom.
S. Mihajlović
