Od Sofije, preko Daria do kraja
U malenoj kući u onome što bi se tek službeno moglo nazvati Pinkijevom ulicom, svojom voljom odvojena od ostatka sveta, bez struje, ali sa puno ljubavi prema rodnom pragu i Ležimiru u kojem je proživela 91 godinu, svoje tihe i radom ispunjene dane provodi Sofija Kuzmančević. Zakoračivši u desetu deceniju, čitavom selu dobro poznata „baka Soka“ ušla je u malo i probrano društvo najstarijih Ležimiraca.
Iz generacije sa kojom je vedra i nasmejana Soka išla u školu, ležimrskim sokacima šeta, ili kroz prozore sa setom na njih gleda još dvoje meštana ovog pitomog fruškogorskog sela.
Tuđ život niko nije proživeo
U vreme kada je baka Soka rođena, Ležimir je imao 1.832 stanovnika i lagano se kretao ka cifri od 2.041 koliko je popisano 1931. godine. Bio je to ujedno i najveći broj stanovnika koje je ovo selo u svojoj najnovijoj istoriji imalo. Tih dana, bistra baba Soka se i posle svega što je život pred nju stavio još uvek dobro seća. U Osnovnoj četvorogodišnjoj školi u kojoj je Soka upoznala i budućeg muža Đorđa, tih godina bilo je i po nekoliko odeljenja u jednom razredu sa dvadeset, pa i trideset učenika.
– Selo je onda bilo življe. Nije bilo tolike razlike u odnosu na grad, pa su ljudi bili u svojim kućama, radili svoju zemlju koliko je ko imao i nije im jedina želja bila da odu. Teško se i onda živelo, nije bilo lako, kao što se sada misli, ali se nije gledalo preko plota i mislilo samo kako da se sebi udesi život da bi bio što sličniji tuđem-boljem. Evo, sada se vidi da oni koji su se trudili da tako rade, ipak nisu ništa dobro uradili. Ne može se živeti tuđ život već samo svoj, pa ma koliko on lep, ružan, lagan ili težak bio, priča baka Soka.
Pred Drugi svetski rat, broj dece u Ležimiru je porastao. Škola je bila jednako puna, ali je nemački i ustaški zločin, kao i proces industrijalizacije nakon rata stvari promenio iz osnova. Smrt, nemaština i glad, broj stanovnika smanjili su za čak 900. Po popisu iz 1947. Ležimir je sa 1.141 stanovnikom vraćen u 19. vek. Život je kretao iznova, a baš te godine, Đorđe i Sofija dobili su sina Boška.
Mapa izumiranja
– Porodica mog muža se podelila, pa smo tako mi došli u ovu kuću u kojoj sam i danas. Bilo je to baš teško vreme. Oni koji su imali nešto, izgubili su gotovo sve, a mi koji nismo imali ništa ostali smo i bez onoga što bi možda, da nije bilo rata, nekada i imali. Porodice sa troje i više dece postale su retke, pa je tada najviše bilo parova sa jednim ili dvoje malih. Nas je kod majke i oca bilo troje, a ja sam rodila samo jedno dete. Za više nismo imali, kao ni najveći broj drugih. Izašli iz rata, priča dalje baka Sofija, imali smo samo želju da takvog ubijanja više ne bude. Bilo je i onih čije su porodice mnogo stradale, pa su njihovi mladi rešili da ne rađaju puno dece, kako ne bi proživljavali ono kroz šta su njihovi stari prošli.
Popis iz 1953. godine zabeležio je blagi porast stanovnika za svega 11 duša. Već naredni sproveden 1961. utvrdio je pad nataliteta u Ležimiru za 24 stanovnika. Narednih godina, broj meštana nastavio je da opada, pa je tako 1991. godine zabeleženo da u selu živi svega 913 stanovnika. Dolazak prognanika iz Krajine ostavio je svoj trag, pa je deset godina kasnije popisano 979 Ležimiraca. Poslednji popis utvrdio je da u selu živi 699 meštana.
Selo Gligorija Vozarovića, čini se tako, svakim novim popisom nije beležilo dinamiku svog života, nego je revnosno ucrtavalo mapu svog izumiranja. Daleko od svakodnevnog života, svojom voljom ograničena na ono što je čini zadovoljnom, baka Sofija, poštujući i svoju i tuđu muku, problem koji njeno selo muči ne vidi samo u njegovom gašenju, nego i u nevoljnosti onih koji su u tom izumiranju prinušeni da žive.
– Ima mladih danas koji se muče i teško im je kao što je bilo i nama, ali ima i onih koji ne žele da rade, koji ne žele da se žene, da rode makar jedno dete. Ma koliko nam bilo teško, a verujte da je vreme posle rata bilo nezamislivo današnjim generacijama, mi smo teškim radom uspeli makar da se trgnemo iz nesreće. Mene i danas u životu održavaju ne mala invalida koju primam, niti ono malo arende što dobijem, već rad. Niko mi ništa ne pomaže, ništa mi ne treba, nikome nisam na teretu i sve radim sama. Kupujem sebi hleb, silazim u selo kad mi šta treba, spremam sama sebi drva, skupljam orahe pa nešto sa vremena na vreme i prodam. Vremena jesu teška, ali ako mladi žele da napreduju, moraju se probuditi. Ja imam dvoje odraslih unučadi, ali još uvek čekam na praunuke. Jako volim decu i radujem se svaki put kad čujem da je u naše malo selo stigla nova beba, priča kroz smešak baba Sofija: – Dolazi novo vreme, u njemu novi ljudi, a mi najstariji tu smo samo da svojim životom posvedočimo o tome kako je nakada bilo. Sve drugo naše je prošlo. Tako i treba da bude.
Novi ljudi, poslednji ljudi?
Jedan od „novih ljudi“ je i Dario Topalović. Rođen u Ulici Sutjeska, tek nešto niže od Sokine Pinkijeve, od majke Ivane Kostić (25) i oca Gorana Topalovića (41) petomesečni mališan ujedno je i najmlađe dete u selu u kojem je ove godine rođeno tek tri bebe. Klackalice i ljuljaške u ležimirskom parku sve su napuštenije, pa se sa punim pravom postavlja pitanje da li će „novi ljudi“ u vremenu koje je pred nama ujedno postati i poslednji koji će u rodnom mestu svojih roditelja provoditi živote.
– Ja sam iz Ležimira, baš kao i Goran. Možda bi mi i išli negde, ali život nam nije dao priliku. Mladi odlaze, sve je teže biti na selu, a najveći deo onih koji ostaju tu su jer, kao i mi, ne znaju kuda bi. Vremena su se izmenila, sa njima i navike ljudi, ali i potrebe. Nekada se sa manje novca moglo lakše brinuti o detetu, jer nije ni bilo toliko stvari koje su vam potrebne, kao što ih imate danas. Sada kada rodite dete, lekari vam traže, a i sami znate da to treba, i pelene, vitamine, specifičnu dohranu i slično. To sve košta, a dosta toga u vreme kada su najstariji Ležimirci bili mladi nije bilo, kaže Dariova majka Ivana.
Dario je rođen 27 maja, dobio je sve najviše ocene, kao beba je dobar, ne plače gotovo nikad i polako uči da sluša svoje roditelje koji su rešili da svoju vezu i ozvaniče na mitrovačkom kolektivnom venčanju zakazanom za novembar.
– Nije teško biti majka, sve se može stići i sve se daje detetu, ali je materijalno jako teško to sve izdržati. Mi živimo od dečijeg dodatka i onoga što suprug u nadnici zaradi. Novac je zapravo uvek po sredi. Imate one koji ga nemaju, pa im je mnogo dece luksuz, a imate onih koji ga imaju, pa ne žele da dele. U prvom slučaju uzrok pada nataliteta je nemaština, a u drugom sebičnost. Mislim da sredine nema. Da imam para, sigurno bih imala još dece, ovako, želja je jaka, pa ćemo videti, poručuje Ivana.
I dok mladi, rešeni da začnu porodicu čekaju na život, život im sve brže izmiče iz ruku. Nemogućnost da se u toj brzini snađu i gomila nerešenih pitanja koja im ne dopuštaju da se probude, stavljaju tačku na živote u našim selima. Otuda ne treba ni da čudi komentar jednog Ležimirca koji je na podatak da je ove godine rođeno tek tri bebe uzvratio da je to još dobro, posebno ako se uzme u obzir da širom Srbije ima mnogo sela u koja već godinama nije stigla ni jedna beba.
