• subota, 13. april 2024.
GRGUREVCI: REČ O JEDNOM PRIJATELjU
Reportaža | Vesti | Sremska Mitrovica
0 Komentara

GRGUREVCI: REČ O JEDNOM PRIJATELjU

31. oktobar 2016. godine

Mirjana lavljeg srca

Na rastanku samo je odmahnula rukom i uz napomenu da ima još kuća, sela na bicikl i otišla grgurevačkim sokakom u dvorište u kojem je rado čekaju, baš kao što je rado dočekuje i baka Anđelka

Zuti lavMuka, kažu oni koji su kroz muku prošli, u čoveku može da probudi kako ono najbolje, tako i ono najgore. Ono najgore obično završava u sukobima i nerazumevanju, a najbolje u zajedničkom radu i borbi da se problem koji muku stvara reši. Takav rad obično zbližava ljude koji se tek u muci i kroz muku do granica svoje duše i srca otvaraju jedni drugima, upoznavaju se i postaju i više od puke slučajnosti koju je na jedinstvo naterala nevolja. Slučajnosti tako prerastaju u poznanike, a poznanici, ako pokažu lavlje srce i istrajnost, u prijatelje.
Jednog, starijim Grgurevčanima dobro poznatog i još više voljenog prijatelja upoznao sam prošle nedelje, kada sam sa službenicima mitrovačkog Centra za socijalni rad „Sava“ obilazio staračka i samačka domaćinstva koja koriste neke od usluga koje im ovaj Centar nudi. Sreli smo se u kući dobroćudne Anđelke Milinković koja sa svoje 92 godine spada u malu grupu najstarijih Grgurevčana. Otvorila nam je vrata, pozdravila nas, a kako je jedino meni bila nepoznata, to se uz blagi naklon i ispruženu ruku predstavila kao Mirjana Pupić.

Osmeh, kafa i ponovljeni razgovori

Uvek uzDok smo sa baka Anđelkom razgovarali o prošlim vremenima, receptu za dug život i razlozima zbog kojih nikada nije uplaćivala penziju, Mirjana je stajala nedaleko od nas i budnim okom posmatrala sve što se dešava u malenoj sobi koja je retko kada kao prošle nedelje bila krcata ljudima.
Mirjana je gerontodomaćica, jedna od mnogih u Sremu koji iz godine u godinu sve više stari i kako mi je, tek pošto je uhvatila moj pogled rekla, njen je posao da sve prati i o svemu vodi računa.
Briga o starim i nemoćnim, ovoj Kninjanki koja je sa nesretnom krajiškom olujom došla u izbeglički Srem, već četiri godine je jedna od najvažnijih stvari u životu. Posao koji obavlja ne doživljava kao teret, a ljubav koju rado daruje onima kojima već godinama menja najbliže i brigu kojom njihov život čini lakšim i barem malo lepšim naradije naplaćuje osmehom, toplom reči, šoljom kafe i po nekoliko puta ponovljenim razgovorom.

Osmeh i žuti lav

Trenutno, Mirjana lavljeg srca se stara o sedmoro ljudi, ali ih je do pre nepune dve godine bilo 10 i više. Dnevno sa Grgurevčanima kojima je pomoć preko potrebna provodi osam sati, rado ih obilazi i onda kada se to od nje ne očekuje, a njen bicikl sa malim žutim lavom na mestu zvonceta kojim krstari po selu, postao je pravi simbol požrtvovanosti i brižnosti.
– Nisam baš sigurna koliko je moj bicikl prepoznatljiv. O tome ni ne razmišljam. Ja sam samo jedna od onih mnogobrojnih gerontodomaćica koje vredno obavljaju svoj posao. Selo je malo, pa mi je biciklom najlakše da idem. Tako lako stignem gde i kad treba, a sve ostalo je već stvar onih koji me gledaju sa strane, kaže skromno Mirjana.
Za poslednje četiri godine, Mirjanin bicikl sa žutim lavom naslanjao se na domove starih, slepih, invalida, zaboravljenih i napuštenih, željnih ne pomoći, već prijateljstva, pružene ruke i osmeha.
– Obično mislimo da osmeh ne vredi puno, pa ga nekada tako lako dajemo, priča Mirjana: – Brinući o mojim Grgurevčanima koje sam zavolela iz sveg srca, shvatila koliko je taj maleni izraz sreće, zadovoljstva i u krajnjem pažnje važan, posebno onima koji proživljavaju teške dane, ali još uvek imaju sasvim dovoljno razloga da se smeše novom danu.

Smrt je najteža, sve drugo je lako

Mirjana i BakaVoleći ljude sa kojima provodi dane, Mirjana lavljeg srca zavolela je i posao gerontodomaćice. Kao mlada, zarobljena ratom, mimo svih planova i namera, naučila se muci, a brigom o bolesnoj majci i spremnosti da se, uprkos svemu što život može staviti pred čoveka, uvek vredi boriti za vrednosti koje su važnije i od samog života.
– Moja majka se u Knin vratila dve godine nakon rata. Tamo je i obolela, ali sestra i ja nismo želele da je smeštamo u dom. Odlazile smo u Knin, menjale se na svaka tri meseca i brinule o njoj. Vaspitavani smo da uvek budemo na raspoloženju nemoćnima i toga se držim i danas. Moje Grgurevčane redovno obilazim, već me poznaju po biciklu i hodu, a ima ih koji bez mene ne mogu ni kafu da popiju. Kako da ne zavolite takve ljude, kaže sa ushićenjem Mirjana.
Na uslove u kojima radi, Mirjana se ne žali. Bilo je tokom godina i teških momenata, među kojima i bliski susreti sa smrti. Odlazak njenih starih najteže joj je padalo, a njihove smrti i danas se plaši.
– Najteže mi je bilo kada sam jednu baku o kojoj sam vodila računa pronašla mrtvu. Nije imala decu, nije imala nikoga ko bi o njoj brinuo i trudila sam se da sa njom budem što je moguće duže. Najviše me je pogodilo to što ništa nije nagoveštavalo da će umreti… toliko da sam na stolu zatekla i posuđe za naše redovno jutarnje druženje. Svest da brinem o starim ljudima koji su u godinama kada smrt nije toliko daleko, jedina je stvar koja mi teško pada, napominje Mirjana. – Sve drugo je lako.

Teško je biti sam

Na praguMirjana Pupić ušla je u šestu deceniju života. Još uvek se kaže dobro oseća, pedale uredno vrti i ne misli da napusti posao gerontodomaćice. Nada se da će kada bude u godinama u kojima su njeni stari neće ostati sama, ali ne strahuje od mogućnosti da neka nova gerontodomaćica lavljeg srca povede računa i o njoj.
– Volela bi da nikada ne ostanem sama. Uvidela sam da to ljudima najteže pada, ali sam sigurna da ću, ako bude gerontodomaćica, biti u sigurnim rukama. Teško je biti sam. To vidim svaki put kada moram da napustim moje stare. Onda sedim sa njima i duže nego što treba, kroz razgovor upoznajem i njihovu i istoriju sela čiji sam deo, a one najugroženije obilazim i vikendom. Redovno im kupujem hleb, mleko, šta god treba. Znam da su to stari ljudi koji ništa ne mogu sami, a meni ništa ne znači da obavim za njih šta treba. Kakva bih ja bila ako bi ih ostavila same? To ne mogu i nikada neću učiniti, kaže gromoglasno Mirjana Pupić.
Da li zbog požrtvovanosti ili zbog malenog lava koji krasi korman njenog bicikla, Mirjana Pupić izrasla je u one retke ljude lavljeg srca koje svet čiji smo deo toliko treba. Na rastanku samo je odmahnula rukom i uz napomenu da ima još kuća, sela na bicikl i otišla grgurevačkim sokakom u dvorište u kojem je rado čekaju, baš kao što je rado dočekuje i baka Anđelka.

Sremske novine polažu autorska prava na sve vlastite sadržaje (tekstualne, vizuelne i audio materijale, baze podataka, vizuelizacije baza podataka, baze dokumenata i elektronske prikaze dokumenata i programerski kod). Neovlašćeno korišćenje bilo kog dela portala nije dozvoljeno, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

Najnovije vesti

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Ostavi komentar

%d bloggers like this: