Do šest sati kontejneri su već prazni, a oni koji u njima tragaju za životom, tada se povlače sa ulica. Što dalje od svakodnevnice, pogleda, lažne ljubavi i brige. U podzemlje i grad ispod grada koji je odveć navikao da gleda samo ono što mu odgovara. Tu, u svom svetu počinju novi život. Bez hrane, novca i krova nad glavom… bez laži i jeftinih nadanja
Piše: S. Lapčević
Kao kada pred početak predstave uvodničar podigne zavesu kako bi obavestio nervoznu publiku da predstava uskoro počinje, tako je i Pera Stanković (54), smotavši tešku draperiju na ulaznim vratima improvizovanog doma, počeo da odmotava svoj komad. Dramu i tragediju. Jednočinku. Onu koju je najteže napraviti i kažu, najteže pratiti.
Kraj njegove visoke i profetski razbarušene figure stoji Stana (72). On zaokružen debelim džeperom, majicama i jaknom, a ona starim, istrošenim džemperima, čiju dotrajalost svedoče izlizani i u krug razvučeni vezovi. Na glavi plava marama, nevešto svezana, pa ispod nje izviruju srebrni pramenovi. Na leđima crvena istrošena jakna, na licu osmeh čije vreme još nije prošlo. Radost je uvek bila pitanje svesti, ne zadovoljstva. Imanja i nemanja. U toj podeli, biće, ona je uvek ovo prvo.
– Uđi slobodno! – dovikuje mi grubim glasom, karakterističnim za njegovu vrstu. Povijam glavu i lagano prelazeći preko nepostojećeg praga, ostavljajući svetlo za sobom uranjam u mrak.
Po zemljanoj podlozi rasprostrt dušek. Stari dotrajali dvosed, što naslonjen tik uz vrata čeka svoje vreme, tu svakako ne bi mogao stati. Preko uflekanog sunđera položena deka. Njih nekoliko, tek da se mesto na kojem se živi odvoji od hladne podloge. Po ćoškovima, uz gomilu starudije, složene brižno, poput kakve neprocenjive dragocenosti, položeni jastuci. Na njima ležajevi napuštenog dvoseda, ćebad iskrzanih šavova i dve skupljene mačke. U oblak magle spojen reski miris dima, čudne topline i teškog života što jedva izbija kroz kartonom i papirom zapušeno prozorsko okno njima izgleda ne smeta. Spavaju. Predu.
Dok se ne snađu
Pera i Stana su beskućnici. Napuštenu kuću u Bulevaru Konstantina Velikog na broju 51, tu negde preko puta konjske mesare, dobili su od jednog poznanika. Na korišćenje. Za kratko. Dok se ne snađu. U njoj su već dve godine. Još uvek dok se ne snađu.
– Ma ćuti, gadno je sada, ali je još i dobro kako je nekada bilo, priča Pera dok naglim pokretima ruke od hladnoće halapljivo otima toplinu užarenog komada trulog lima koji je nekada bio šporet. – Spavali smo napolju, po šupama i šumama, kućama napuštenim iz kojih su nas terali čim su čuli da smo se uselili. Oni kojima do tada te ruine nisu ni trebale. Sve na kratko, uvek u zimi, bez ičega. Sada je još i dobro. Nema promaje.
Što nema, uzeli su mu drugi. Što ima, od drugih je dobio. Od prijatelja. Neprijateljsko neće. A i toga ima. Dan je noć, noć je dan. U životu onih koji žive ispod površine, malo kada ima svetlosti.
– Sedimo u mraku, ćutimo, pružamo ruke ka šporetu, dimimo se. Svetla nema, samo koliko probije kroz papire što smo nabili umesto stakala na prozorima. Struje nema, televizor odavno ne znam šta je. Malo pričamo. Sve više ćutimo. Bolujemo. Svako svoju bolest, a obe se zalepile za srce. Ja imao dva infarkta i još uvek imam stentove na srcu. Stana astmu i bronhitis. Od života na ulici. Spavanja pod nebom. Na hladnom i otvorenom. Na stanici sam bio. Našoj. Željezničkoj. Sa Stanom. Hladno, ali ne duva. Pokrijemo se čime možemo i ćutimo tako pokočeni. Dok ne naiđe policija i ne skloni nas. Jednom je bio sneg, ali šta možemo. Izađemo napolje i sakrijemo se dole, kod vagona onih što stalno stoje na pruzi. Sačekamo da odu, pa se onako mokri i promrzli vratimo. Bili smo i kod Male crkve. Tu odmah kod česme stajao je jedan veliki bor. Dugo. Velik, spustio grane do zemlje. Taman za zaklon. Onda se skupimo, utoplimo i čekamo jutro. Tako leti , tako zimi. Koliko smo mogli, izdržavali smo. Ja sam mlađi pa sam mogao više, ona sve teže.
Dok Pera priča, Stana ćuti. Smeška se. Ponekad tek klimne glavom i prošaputa da je sve istina i da se drugačije ne može. Pripija se uz svog sapatnika. Da se ogreje i pokaže da je voljena. Uprkos svemu. Tromo se odvojivši od niskog ležaja, Pera ustade. Pošto je u nekoliko koraka preleteo preko malene prostorije, povuče prašnjavi zastor na vratima i izađe napolje. Nenadano i nevoljno, ostadoh sam sa Stanom.
Tišina je teška kada se u njoj sluti muka. Nije to ona svečana tišina što nastupi u momentu kada mladenci nestrpljivo čekaju da ih se pita što i sami znaju, niti bučna koja prati ukop mrtvaca. U tišini koju pravi beda nema iščekivanja. Samo teških misli i želja da se sa nekoliko lepih reči produbi izlaz iz zamke.
Stana hvata vazduh, traži reč.
– A to je tako, kaže kratko.
Zastor se zatrese i sa svetla u mrak kroči Pera. U rukama nekoliko cepki. Okvir prozora i delovi štoka. Odahnuh.
Kako odgovoriti na saznanje da je muka životni usud?
Prazni kontejneri
Dok gura ostatke kuće u kojoj živi u vatru, sobicu ponovo zamuti dim. Lupa limenog bubnja probudi mačke koje, ne mareći puno za tešku sudbinu svojih sustanara samo zagrebaše po pokidanoj ponjavi i nastaviše da spavaju…
– Ustajem rano. Već oko dva, pola tri. Malo založim, ukuvam onu kafu iz kesice, ako ima, pripalim i tako…. Sedim. Ne mogu da spavam. Od zime, Staninog kašljanja, srca. Čekam da dođe četiri i onda polako krećem. Od kontejnera do kontejnera. Gde god ima stare iverice, daske, nameštaja bilo kakvog, sakupljamo. Nosimo kući, sušimo i ložimo. Nije to ni videlo drveta, ali bolje nema. Iz kontejnera se i oblačimo. Skoro sam samo kupio za 50 dinara neke pantalone u prodavnici polovne robe, inače sve drugo uzimamo sa ulice. Hranu nam obično daju prijatelji, nju ne uzimam sa smetlišta. Ne mogu, ali kada šta nađem, ja pokupim, pa nosim kolegama kojima treba. A ima ih, sve više. Primam osam hiljada socijalnu pomoć, pa onda kupim malo luka, krompira, nekada gronika, kuvanog paradajza. Pošto ne smem da jedem puno masno i jako, iz Narodne kuhinje uzimam hleb, pa onda Stana i ja delimo. Kad nema ništa, vodom malo skvasim stari hleb i to jedemo. Ako još ima i malo šećera, bude i kao slatkiš.
Do šest, kontejneri su već prazni, a oni koji u njima tragaju za životom povlače se sa ulica. Što dalje od svakodnevnice, pogleda, lažne ljubavi i brige. U podzemlje i grad ispod grada koji je odveć navikao da gleda samo ono što mu odgovara. Tu, u svom svetu počinju novi život. Bez hrane, novca i krova nad glavom… bez laži i jeftinih nadanja.
– Nađemo nešto lima, ali i toga je sve manje, pošto je ljudi na kontjnerima sve više. Da u četiri dođete, videli biste gomilu ljudi, načičkanu oko smeća kao vrapci na grani. A jasno možete razdvojiti one koji su beskućnici od onih drugih. Mi obično nosimo kese, torbe, kante, ako neko ima kolica, dok oni „drugi“ nemaju ništa. Obično su to stariji ljudi, sa malim penzijama ili bivši radnici koji su dobili u starim godinama otkaze, pa nikome ne trebaju u fabrici, a penzije im daleko. Oni se stide. Merkaju iz daleka, lagano prilaze, a kada šta oko kontejnera kupe glume da im je nešto ispalo. Kako šta nađu, tako jedu i odlaze kućama. Do narednog jutra. A, ako stignete na vreme, svašta možete naći. Ima i razumnih ljudi koji robu operu, slože i ostave u kesama. Ja obično uzmem šta mi treba, ako ima šta za Stanu donesem joj, a ostatak ostavim. Naići će drugi.
Smirenje
Sve je počelo 1991. godine, kada je Pera Stanković pobegao iz Siska u kojem je živeo od kako su njegovi roditelji napustili Mitrovicu i krenuli u potragu za boljim. Zaposlen na održavanju „Autoprevoza“, Pera je rat dočekao u svom domu, sa ženom i decom. Cepanje države, pocepalo je i dom Stankovića. Žena muslimanka i deca prišli su jednoj strani, a Pera – drugoj. Svojoj.
– Moja je žena bila muslimanka i kada je rat počeo, ona i njena braća stali su protiv nas, ušli u hrvatsku vojsku i ja sam morao ići. Kućicu koju smo imali, nikada nisam tražio. Smatrao sam i sada mislim, da treba da je ostavim svojoj deci. Moji su, ma kakvi sada bili. Iako nemam nikakav kontakt sa njima i nisam siguran ni da znaju da postojim, nisu oni krivi zbog toga što su žena i njena porodica prestali da me vole. Sada kada razmislim šta je sve bilo, dobro sam i živ ostao. Bio sam ja i na ratištu u Petrinji posle. Nekada mislim da bi me, da sam možda stavio šahovnicu na glavu i ostao živ, neki poštovali više. Ovde me ne poštuje niko, a bio sam i u borbi.. pa čak umem da budem i za ono što ne znam da je bilo. Roditelji su došli posle mene. Pokušali su prodaju ono malo što smo imali, ali nisu isterali do kraja. Otac je umro 1992. a majka 1994. godine. Imovina u Sisku je srušena, popaljena, nas je bilo dosta dece, pa od nje nema danas ništa. Pokušavao sam i preko Komesarijata da dođem do kuće, ali ništa. Uvek sam na nekakvim spiskovima, ali slaba vajda. Kada sam došao u Mitrovicu i počeo da radim na crno, bio sam što se ono kaže, u gađama. Tada je moja Stana imala stan u Briletovom naselju. Od sinovca. Tu smo bili četiri godine, dok sinovac nije umro, a sa njim i mi. Njegov sin je stan prodao, a mi smo izašli napolje i od tada smo, evo skoro dve decenije na ulici. Danas mi kažu da treba da napustim Stanu, ali kako ću kada me je zbrinjavala i vodila računa o meni. Držimo se zajedno. Previše je onda sebe dala za mene da bih joj ja sada okreno leđa. A i kuda bi ona sada da je ja ostavim? Zajedno lakše guramo.
Ustaje. Kaže, ne može više u mraku, mora na svetlo. Prilazimo prašnjavom zastoru. Stana odmahuje rukom i leže. Prekrivena ponjavom stapa se sa sobom koju sam želeo što pre da napustim.
Dok šetamo ka novom odredištu, javljaju mu se ljudi. Uzvraća osmehom. Jednim od skupljih koje sam svedočio. Plaćam pivo. Kaže ni to ne sme, ali ga cigar i „Zaječarac“ smiruju. Ne voli one koji u flaši vide pola kile štetne tekućine, a ne trenutak zaborava.
– Ipak im ne bih poželeo da „uživaju“ kao ja.
