• utorak, 7. decembar 2021.
Srem Drinom teče
Reportaža
0 Komentara

Srem Drinom teče

14. avgust 2013. godine

P8010619Sa svakim načinjenim korakom shvatao sam da Srem ne teče samo Savom i Dunavom, nego da ga sudbine onih koji su vekovima stražarili na Drini spajaju i sa ovom, u narodu kojem pripadam, toliko voljenom rekom

Ako je verovati rečima oca Jovana Radosavljevića, arhimandrita manastira Rača na Drini, znamenito tarsko naselje „Kaluđerske Bare“ dobilo je ime zahvaljujući duhovniku, Karađorđevom i Miloševom ustaničkom starešini Hadži Melentiju koji je neposredno pred izbijanje Prvog srpskog ustanka tražio od sultana Selima Trećeg dozvolu da iz ruševina koje su iza sebe još 1690. godine ostavili Muhamedovi ratnici podigne manastir Raču. Tada je, prema manastirskom zapisu i kazivanju oca Jovana, ‘Adži Melentije tražio da se zadužbini „Sremskog kralja Dragutina“ kao metoh pokloni „barica“ da se na njoj „napaše kravica“. Sultan, neznajući o kolikom se prostoru zapravo radi uslišio je Melentijevu molbu i tako je ovaj deo Tare koji se zahvaljujući izlivanju „hladne Drine“ prvobitno nazivao prosto „Bare“ promenio svoje ime. Turci Podrinjci su se, kažu stare knjige, bunili i pretili ‘Adži Melentiju, ali nije se imalo kud. Sultan je svoje rekao i tako je imalo da bude!

Upravo ka tom mestu, na kojem se nikada dovoljno krotka priroda koju je na dostojan način javnosti prvi predstavio Josif Pančić susreće sa burnom istorijom koja je kalila jake hajdučke karaktere uputio sam se protekle nedelje. Sa svakim načinjenim korakom shvatao sam da Srem ne teče samo Savom i Dunavom, nego da ga sudbine onih koji su vekovima stražarili na Drini spajaju i sa ovom, u narodu kojem pripadam, toliko voljenom rekom.

Srem Drinom teče…

„Stani Švabo da pijemo vina“

Ostavljajći iza sebe Srem i deo Mačve koji zahvaljujući birokratskim olakšicama (ili pak ne, kazaće zagriženiji) poznajem, prođoh sela i gradove u kojima žive potomci onih koji su u godinama o kojima danas znamo samo iz udžbenika istorije, bežeći ispred jednog ili goneći drugog neprijatelja hitali da se što pre susretnu sa ravnicom koja se proteže „tamo negde“ iza Save koja je kroz istoriju, baš kao i Drina koju pratim, prečesto bila granica ne dva naroda i jezika, nego dva sveta: jednog koji je, nadajući se aplauzima bečko – berlinskih dama i bogatim darovima sa Bosfora, tražio način da pokori i drugog koji je u gunjevima, opancima i šajkačama dokazivao čija je zemlja kojom ćesarska soldačija i sultanovi janjičari zarađuju aplauze i bogate poklone.

Prelaskom preko istih putevima koji me vodiše ka Tari, Austro – mađarske trupe su septembra meseca 1914. godine pokrenule čuvenu „Bitku na Drini“ koja predstavlja svojevrsnu uvertiru u kolubarsku simfoniju čiji će glavni junak postati ne nadmeni Oskar Poćorek, nego seoski sin i Vojvoda Živojin Mišić. Tu, u kosturnicama Gučevo i Mačkov Kamen, smeštenim na strminama koje nezadrživo hitaju ka hladnoj i, kako Podrinjci vele „gladnoj“ Drini, ostale su kosti srpskih junaka Drinske divizije.

U tim teškim danima, plavetni ćesarski regulaši proliće ravnicom koju sam iza sebe ostavio sav svoj otrov, srdžbu i bes, a u želji da tu tešku čašu ispiju umesto svoje dece i roditelja, na Legetu će početkom septembra svoje kosti ostaviti nekoliko hiljada vojnika pod šajkačama.

Put vodi dalje… Napuštam Šabac, Loznicu, Jadar u kojem se prvim pismenima učio isti onaj Vuk koji je po Sremu sakupljao svoje najlepše pesme… Ljuboviju i dok prateći Drinu silazim sve niže, ostavljam tešku 1914. iza sebe. Hladna reka na kojoj se po ko zna koji put tuđom voljom postavljaju granični prelazi opominje, a kosturnice pevaju dobro poznatu pesmu sa Mačkovog Kamena:

„Stani Švabo da pijemo vina

Daleko je valovita Drina!“

„Kadar sam stići i uteći“

Velike kosturnice smenjuju krajputaši. Na jednom od njih podignutom Radovanu Milekiću iz Zaovina natpis: „Poživi 35 godina pogibe 1875. godine boreći se sa Turcima“. Beč je daleko i što sam bliže Tari pred očima oživljavaju slike teškog agarjanskog iga. Vojnike pod šajkačama, smenjuju hajduci šubaraši…

Vreme je drugo, ali je ideja ista. Ideja je ista, pa tako i ne čudi što decu iz kosturnica smenjuju kao kamen uspravni dedovi…

Malena, dovoljno lepa i brdima opasana Bajina Bašta polako ostaje iza mene i kao pravi sin svoje ravnice, pomalo mrzovoljno penjem se uz Taru.

Putevi opasali planinu i nedozvoljavajući putniku da se dovoljno nauživa u nepreglednim brdima uporno vode ka „Kaluđerskim Barama“, kako kažu ovdašnji meštani  jednom od najlepših naselja na čitavoj planini.

Skrivena borovima i smeštena ukraj glavnog puta koji odvaja Užice od Bajine Bašte, čeka me drvetom okovana „Hajdučica“, a ispred nje moji domaćini Dragan i Rada. Dok prilazim, najpre Dragan dugogodišnji ugostiteljski radnik u penziji, a potom i njegova supruga čvrsto mi stiskaju ruku. Pozdravismo se i kako dolikuje, nazdravismo mekom tarskom rakijom.

– Sve je ovde u čast hajdučke krvi i čeliče volje. Svako tarsko brdo bilo je sklonište, a svaka koliba „Hajdučica“. Tako je bilo, tako jeste i tako će i ostati, kaže sa osmehom moj domaćin.

Smestivši i poslednji kofer, naslonjen na prozor, dugo sam gledao u noć i tragajući za vrhovima ove izuzetne planine prisećao sam se hajdučke lozinke:

„Kadar sam stići i uteći

I na strašnom mestu postojati.“

„Dok zapalim Raču ukraj Drine“

Prema predanju, manastir Raču podigao je 1275. godine isti onaj tužni monah Teoktist koji je, kajući vladarske grehe spavao u grobu… isti onaj Sveti kralj Dragutin koji je po prvi put Srem pripojio nemanjićkoj Srbiji.

Upravo tu, u hramu Vaznesenja Gospodnjeg nalazi se koren duhovnosti i slobodarstva podrinjskih hajduka i kneževsko – kraljevskih vojnika. Upravo tu se nalazi nikada presahlo srce Tare koje je Drinom sa mojom ravnicom pre toliko stoleća spojio „Sremski kralj“ Dragutin.

Življe veze ovog od Turaka nekoliko puta spaljivanog i rušenog manastira u kojem je postojala razvijena prepisivačka škola i u kojem je svoje monaške dane provodio i potonji srpski Patrijarh Pavle sa Sremom ostvaruju se posebno tokom Velike seobe kada Podrinjci pod žezlom Patrijarha Arsenija Trećeg Čarnojevića stazom kojom sam i ja prošao, kreću put Save, u zemlju svoga kralja i ktitora, tragajući za, u to smutno doba, jedinom srpskom nacionalnom i duhovnom oazom – Fruškom gorom.

Upravo račanski monasi bili su ti koji su obnovili Veliku i Malu Remetu i Beočin u kojem su sagradili kapelu Svetog Đorđa i novu biblioteku u koju su smestili 780 knjiga nastalih u račanskoj prepisivačkoj školi.

Kako u svom delu posvećenom manastiru Rači ističe Arhimandirt Otac Jovan Radosavljević i manastiri Velika i Mala Remeta dobili su imena zahvaljujući bratstvu drinske Rače. Tako, Arhimandrit Jovan veli da je poreklo reči „Remeta“ dvojno, ali da je u svakom slučaju vezano za račanske monahe.

Po jednom, „Remeta“ je nastala tako što se po narodu u sremskom Fruškogorju pričalo da se račansko bratstvo „poremetilo“ i krenulo u seobu, a po drugom, verovatnijem, „Remeta“ svoje poreklo ima u grčkoj reči „eremisti“, odnosno „pustinožitelji“ kako su sebe, po dolasku u ove krajeve nazvali monasi Rače na Drini.

Zahvaljujući račanskim monasima, u Srem Brankovića nisu stigli samo reka izbeglica i večito more duhovnosti, nego i prva kap srpske književnosti oličena u liku Gavrila Stefanovića Venclovića koji je upravo kod kaluđera Kiprijana Račanina pohađao ikonopisačku i književnu školu.

Nove veze Rače sa Sremom, pred početak Prvog srpskog ustanka ostvario je Hadži Melentije. Naime, ovaj poznati duhovnik, obnovitelj manastira Rače i nahijski vojni starešina, nacrt za svoju ustaničku zastavu koja je i danas javno izložena u manastirskoj riznici poručio je u Sremskim Karlovacima.

U Sremskim Karlovcima i manastirima Beočinu i Šišatovcu, Hadži Melentije je boravio i nakon drugog paljenja Rače 1813. godine. Na Milošev poziv, 1815. vratiće se u Srbiju, ali će u periodu od 1816. do 1818. često boraviti u Fruškoj gori. Nekada kao duhovnik, a češće kao vojnik.

Veze sa Sremom pokazaće svoju blagorodnost i 1840. godine, zahvaljujući činjenici da je karlovački ikonopisac Georgije Bakalović u po ko zna koji put obnovljenoj Rači u baroknom stilu oslikao ikonostas.

Bratstvo manastira Beočina, Velike i Male Remete bilo je prisutno u Rači i 1924. godine kada je svečano otkriven spomenik Hadži Melentiju, a i danas, u crkvenoj prodavnici ovoga manastira moguće je pronaći slike i makete sremskih manastira, kao i ikone sa predstavama sremskih svetitelja.

Baš kao i fruškogorski manastiri, i Rača je u najtežim danima bila ne samo duhovni, već i politički svetionik i predstraža prema neprijateljima raznih kruna i vera. Upravo otuda ovaj manastir i, uz Svetog kralja Dragutina, njegova najsjajnija figura Hadži Melentije bili su meta turskih okupatora. I ne počinje li svoj strašni zavet janičar i dahija Fočić Mehmed Aga pretnjama upravo ovom manastiru:

„Dok zapalim Raču ukraj Drine

I pogubim Hadži Melentija…“

Dvokilometarskom stazom do… Kuzmina

„Kaluđerske Bare“ nalaze se 16 kilomatara od Bajine Bašte, a početak organizovanijeg bavljenja turizmom na Tari vezan je upravo za ovaj zaselak na kojem je iguman rački Zaharije Milekić u međuratnom periodu sagradio prvi smeštaj poznat kao „Stanovi“.

Od „Kaluđerskih bara“, lako se dolazi do veštačkog jezera Zaovine, nisu daleko ni Kremna u kojoj se možete upoznati sa Tarabićima, a blizu je i Mokra Gora sa svojim biserom Mećavnikom na kojem ćete uživati ako vam činjenica da je gotovo nemoguće čuti reč srpskog jezika ne smeta. Ako ste zaljubljenik u železnicu, na raspolaganju vam je i čuvena „Šarganska osmica“. U blizini popularnih „Bara“, nalazi se i vidikovac „Crnjeskovo“, kao i neobični manastir Srpskih Svetitelja kojeg su i pored zabrane komunističkih vlasti gradili račanski monasi. Upravo otuda, ovaj hram je u početku bio smešten unutar konaka, a tek kada su za to stvoreni uslovi, na drugom spratu ove neobične građevine ozidan je i oltar koji danas „lebdi“ u vazduhu…

Obilazeći samo deo lepota Tare, željan da se dvokilometarskom strmom stazom uspem do lekovitog izvora Lađevac i stare monaške nekropole izgrađene oko crkve Skita Svetog Đorđa koju su Turci spalili do temelja, još jednom sam se uverio da su veze Tare sa Sremom izuzetno žive.

Došavši do samog izvora, naišao sam na dva srednjovečna čoveka koji su me, videvši da se baš ne snalazim najbolje, pitali odakle sam. Na moj odgovor da sam iz Sremske Mitrovice, oni su, kao u glas povikali: „O komšija! Pa mi smo iz Kuzmina!“

Neko vreme sam mislio da su ozbiljni, ali je moju ozbiljnost ubrzo prekinuo njihov smešak. Iako su se samo šalile, moje „komšije“ su možda i nesvesno potvrdile da Srem ni na preko dve hiljade metara uvis  i gotovo četiri sata vožnje ipak nije daleko i da veze sa mojom ravnicom ne žive samo u udžbenicima i manastirskim hronikama, nego i u životu običnih ljudi.

– A…. pa da, Kuzmin ide posle Laćarka, a sećam se da se do Laćarka ide pored prelepih platana. Dugo sam vozio namirnice za hotele na Tari i u srećna vremena sam često bio u „Mitrosu“ i „Žitoprometu“ tako da Mitrovicu i Srem znam kao svoj džep, rekao mi je moj domaćin Dragan dok sam mu objašnjavao svoju fasciniranost činjenicom da na Tari postoje ljudi kojima nije strana ne Mitrovica, nego i njena sela. Ćutao sam, slušao ga i menjao boje, svestan da do dolaska na Taru, gotovo ništa nisam znao o njenim selima i zaocima.

Međutim, mislim se sada nešto… ne uliva li se Drina u Savu upravo kod Sremske Rače i nije li to samo dokaz više da veze Srema i Drine nisu samo duhovne, političke, kulturne nego i prirodne? Jednom rečju: neraskidive!

 

S. Lapčević

TRENUTNO NEMA KOMENTARA.

Leave a Reply

%d bloggers like this: