Umetnost šaranja po koži
Dok mašinica tiho bruji, 37-godišnji Aleksandar Dimić, mirne ruke, preciznim ubodima tankom iglom vrlo strpljivo ubacuje mušterijama mastilo ispod kože kreirajući najrazličitije motive. U svetu tetovaža Alen, kako ga u Sremskoj Mitrovici gde živi ljudi znaju, duže je od jedne decenije, a svoj posao neizmerno voli, jer mu omogućava da se bavi umetnošću, a pri tom od nje i živi.
-Počeo sam da tetoviram sada već davne 2011. godine kada se tim poslom bavio jako mali broj ljudi, međutim oduvek sam voleo da crtam, slikam i bio sam član raznih likovnih udruženja, što znači da sam od klinačkih dana posedovao tu umetničku crtu. Inače, pre nego što sam se upustio u tetoviranje radio sam u vojsci, jer sredinom 2000-tih do posla u Sremskoj Mitrovici nije bilo lako doći, a meni je bila potrebna sigurnost, redovna plata i prosto su se stvari namestile tako da sam nosio vojnu uniformu pune 2,5 godine. Za to vreme, moram biti iskren, nisam se puno bavio umetnošću, nisam imao ni vremena, a ni inspiracije – počinje Alen.
Ipak, kreativnost je u njemu i dalje tinjala, te odlučuje da napusti vojsku, a kako bi otvorio galeriju slika. Međutim vrlo brzo shvata da nije siguran da bi galerija u ovako manjem gradu uspela da zaživi onako kako je on to zamislio i da bi bila isplativa, te od svoje ideje odustaje, ali se okreće tetoviranju u kojem je video svoju šansu.
-Imao sam veliku želju da otvorim svoju galeriju, ali kada sam seo i dobro razmislio, sagledao realno situaciju ipak sam doneo odluku da se ne upuštam u to, jer potrebno je dosta vremena da slika nastane, a nikada ne znaš kada ćeš je i da li prodati i za koliko, što kod tetovaža nije slučaj. Razmišljao sam ja o tetoviranju i ranije, ali oprema nije bila dostupna u Srbiji, tako da sam bio strpljiv i onog momenta kada sam bez velike muke mogao da nabavim sve što mi je potrebno, tada sam i počeo ovim poslom da se bavim – vraća se desetak godina u prošlost Mitrovčanin.
Svaki početak je težak, a ni Alenov kao majstora za tetovaže, nije bio izuzetak.
-U vreme kada sam ja počeo da tetoviram već je bio kraj leta i počinjala jesen, što znači da su ljudi dobro obučeni, pa se i onih nekoliko tetovaža koje sam uradio nisu mogle videti. Mali broj ljudi je i znao da se time bavim, od društvenih mreža postojao je fejsbuk, ali nije bio ni blizu popularan kao što je sad, što znači da su kod mene dolazili na prijateljskoj osnovi i eventualno po preporuci, prijatelji mojih prijatelja. Usledila je jako teška zima, tek po neka tetovaža, ali polako se krug ljudi koji je čuo za mene širio, a tako i broj mušteriji rastao – priča Alen i priseća se da mu je za prvu tetovažu trebalo dva sata, dok sada istu uradi za samo petnaestak minuta.
Od starta je, ističe on, imao sigurnost u sebe, znao je da njegova ruka ne može da pogreši, ali trebao je da stekne i poverenje u alat, što se vrlo brzo i desilo.
Ima onih koji su velike pristalice mastila pod kožom, ali i onih koji nisu naklonjeni ovoj novoj umetnosti, uglavnom kada je reč o tetovažama svi imaju stav. Od njegovih početaka, pa do sada puno toga se promenilo u svetu tetovaža, nekada se smatralo da se po telu “šaraju” mahom osobe sumnjive prošlosti i moralnih vrednosti, dok je sada videti istetoviranu osobu uobičajena pojava.
-Кada sam ja bio početnik u Srbiji nije bilo puno ljudi koji su imali tetovaže, a još manje je bilo onih koji su se time bavili, ali sada je situacija u potpunosti drugačija i meni se to jako sviđa. Brojni umetnici su se okrenuli tetoviranju, jer je to način da imaju siguran posao i zaradu, naravno i to zavisi isključivo od kvaliteta njihovog rada.
-Društvene mreže su dosta korisnog učinile za nas koji tetoviramo, jer se na njima, a kroz fotografije svojih radova, najbolje reklamiramo. Zadovoljna mušterija je uvek najbolja reklama – priča dalje Alen.
On se kroz osmeh priseća kako su se tetovaže nekada birale iz kataloga, te da su motive i simboli bili dosta ograničeni, a da su sada mogućnosti beskonačne, te da na koži može da prenese skoro svaku fotografiju koju mu mušterije donesi.
-Tetovaže su se ranije vezivale mahom za ljude sa problematičnom prošlošću, pripadnošću bandama i slično, imale su najčešće negativnu konotaciju, međutim i ovo se godinama promenilo. Sada se svi tetoviraju, ja sam tetovirao ljude bukvalno iz svih branši našeg društva, od policajaca, medicinskih ranika, do advokata, dolazili su mi na primer bankari u odelu i sa akt tašnama i to mi više ništa nije ni čudno ni neobično. Prosto nije kao ranije, u određenoj meri među starijom populacijom i dalje ima predrasuda o tetovažama, ali neuporedivo manje – kaže Alen i dodaje da je nedavno istetovirao zajedno baku i unuku.
Posle više od jedne decenije tetoviranja, Alen kaže, da još uvek ima strast prema svom poslu i da mu i on i dalje donosi zadovoljstvo, ali priznaje da u pojedinim trenucima oseća blagu zamorenost.
-Кao i u svakom poslu, pa i u ovom u jednom momentu dođe do zasićenja, ali to svakako ne znači da čovek prestaje da voli ono čime se bavi. To je slučaj i kod mene, svaki dan tetoviranje traži povremeno malo odmora od mašinice i mastila, ipak moram priznati da mi motivacije ne manjka. Za mene od samog početka tetoviranje nije hobi, nego posao i u potpunosti sam mu predan, to je moj osnovni izvor prihoda i nešto u čega ulažem, jer ovim želim da se bavim ceo život – završava mladi umetnik.
D. Tufegdžić
Foto: privatna arhiva
