Pre nekoliko dana, Mitrovčanin Branislav Gajin ušao je na vrata redakcije „Sremskih novina” noseći priču koja je u sebi sabrala emocije, uspomene i duh jednog vremena koje mnogi danas sa setom prizivaju. Bio je to susret školskih drugara, nekadašnjih đaka iz istih skamijja, koji su posle mnogo godina ponovo pogledali jedni druge očima detinjstva. U središtu tog okupljanja bila je i njihova učiteljica, žena koja ih nije učila samo slovima i brojevima, već ih je uvodila u svet znanja, prijateljstva i pravih životnih vrednosti.
– U prvi razred krenuli smo 1957. godine, u zgradu u kojoj je danas smešten Zavod za zaštitu spomenika kulture. Tada je tu bila Osnovna škola „Boško Palkovljević Pinki“. Naša generacija bila je prva kojoj je učiteljica bila Ljubinka Veselinović, danas Stepanović. U odeljenju nas je bilo 43, a i druga dva razreda imala su po više od četrdeset učenika. Sedeli smo u starim skamijama koje su ostale još iz predratnog perioda – priseća se Gajin.
Ideja o ponovnom okupljanju nekadašnjih školskih drugara, kako kaže, rodila se spontano, podstaknuta uspomenama koje su u njemu probudili đački panoi postavljeni po gradu. Inače, kako kaže, organizacija ovakvih susreta za njega nije novina, budući da godinama okuplja generaciju iz Gimnazije u Sremskoj Mitrovici, ali i kolege sa Građevinskog fakulteta u Beogradu.
– Svake godine se sastajemo, ko god je u mogućnosti da dođe. Druženje nam je prilika da se podsetimo ljudi, događaja i vremena koje pamtimo po lepom. Ipak, ovo je prvi put da sam organizovao okupljanje generacije iz osnovne škole – kaže Gajin.
Posebnu emociju i značaj ovom okupljanju dalo je prisustvo njihove nekadašnje učiteljice Ljubinke Veselinović, danas Stepanović, koja će za nekoliko meseci proslaviti 90. rođendan.
– Srećom, učiteljica je i dalje vitalna, bistra i vedrog duha. Nama je bilo posebno drago što je bila sa nama, jer je upravo ona obeležila važan deo našeg detinjstva i školovanja. Posebno nas je dirnulo to što se i danas svih seća po imenu i prezimenu. Moram priznati, neki od nas se međusobno nisu odmah prepoznali, jer se nisu videli decenijama – kaže Gajin.
Na ponovnom susretu se okupilo jedanaest nekadašnjih đaka, dok mnogi njihovi školski drugovi, nažalost, nisu bili u mogućnosti da im se pridruže. Neki više nisu među njima, a pojedine su godine i zdravstveno stanje sprečili da ponovo sednu u društvo svojih školskih drugara.
– Uspeo sam da stupimo u kontakt sa većinom školskih prijatelja. Bili su veoma srećni i zainteresovani da se ponovo okupimo, ali, nažalost, godine su učinile svoje, pa nismo bili svi na okupu – kaže Gajin.
– Mi smo generacija koja je preko glave preturila mnogo toga. Živeli smo u četiri države, a da nijednom nismo promenili adresu. Pregurali smo i dva rata – kaže Gajin, dok kroz razgovor polako oživljava vreme koje je, uprkos svim istorijskim lomovima, za njega i njegove školske drugove ostalo sinonim za bezbrižno detinjstvo i iskrena prijateljstva.
Danas, kada se osvrne na godine provedene u školskim klupama, tada skamijama, kaže da mu najviše nedostaje upravo duh vremena u kojem su odrastali, ali i sistem vrednosti koji je tada postojao.
– To je bilo vreme kada se uživalo u školi, kada su se stariji poštovali, a učiteljica bila podjednako važna kao roditelj. Moram priznati da su tada moralne vrednosti bile mnogo izraženije i cenjenije nego danas – ističe on.
Priče o detinjstvu smenjivale su se jedna za drugom, a gotovo svaka vraćala je okupljene u dane kada su im najveće brige bile školske obaveze i igra sa drugarima iz kraja. Gajin kaže da su odrastali u vremenu u kojem među decom gotovo da nije bilo razlika.
– Nismo znali šta znače imovinsko stanje ili nacionalna pripadnost. Sećam se da sam tek u petom razredu, kada smo morali da se izjasnimo, došao kući da pitam šta to zapravo znači. Najvažnije nam je bilo da znamo ono što nas učiteljica pita i da se igramo do mraka – priča on.
U sećanju su ostale i slike detinjstva koje danas deluju gotovo nestvarno, leta provedena napolju, igra bez prestanka i skromnost koja se tada podrazumevala.
– Bili smo stalno napolju, prašnjavi, prljavi, bosi, često polugoli tokom leta. Gotovo svi smo nosili crne šorceve i bele atlet majice, a retko ko je imao nešto drugo. Patike su bile prava retkost, a ko ih je imao, uglavnom su to bile „Borovo“ patike koje smo nosili u platnenim kesama za fizičko vaspitanje – kaže Gajin uz osmeh.
Posebno mesto u njihovim uspomenama imaju i školske užine, koje su tada za sve đake bile besplatne, kao i mali izleti koji su deci predstavljali pravu avanturu.
– Pamtimo žuti sir, takozvana Trumanova jaja, koja je Amerika slala Jugoslaviji posle rata, parče hleba i belu kafu. To je bila užina za svakog učenika. Nekoliko puta išli smo i na izlete u parkić ispod hotela „Sirmium“, a nama je i to bio veliki doživljaj – priseća se on.
Ponovni susret posle toliko godina doneo je mnogo emocija, ali i poneko iznenađenje. Poseban trenutak večeri bio je dolazak Envera Mujkića, njihovog školskog druga koji je decenijama živeo u Južnoafričkoj Republici. Njegovo pojavljivanje probudilo je dodatne emocije i uspomene, a razgovori koji su trajali do kasno uveče još jednom su pokazali da godine i daljina mogu da promene mnogo toga, ali ne i prijateljstva nastala u školskim klupama.
D.T.
