Ukra­jin­ski spe­ci­ja­li­te­ti iz Ani­ne ku­hi­nje

Ma­ca, Mi­ra, Ana i Ani­ca

Inđija – Ana je od­lu­či­la da od jed­nog sa­svim obič­nog rad­nog da­na na­pra­vi pri­jat­no ve­če i po­zo­ve pri­ja­te­lji­ce na dru­že­nje. Po­vod je smi­sli­la, ne­ka to bu­de dru­že­nje uz de­gu­sta­ci­ju auten­tič­nih ukra­jin­skih spe­ci­ja­li­te­ta. Reč je o Ani Vu­kaj­lo­vić iz In­đi­je, ro­đe­noj Stan, pro­fe­so­ru u pen­zi­ji, auto­ru ne­ko­li­ko knji­ga za de­cu i dva ro­ma­na za od­ra­sle, ret­ko ko u In­đi­ji da je ne po­zna­je, jer, iz­ve­la je to­li­ke ge­ne­ra­ci­je. Sti­ca­jem okol­no­sti i nje­ne pri­ja­te­lji­ce su pro­svet­ne rad­ni­ce. Ani­ca Alek­sić, vas­pi­ta­či­ca ko­ja je od pre go­di­nu da­na u pen­zi­ji i dve ko­je su još uvek u na­sta­vi Mir­ja­na Saj­fert, pro­fe­sor bi­o­lo­gi­je i Ma­ri­ja Ga­jić, pe­da­gog.
– Po­slu­ži­te se dok je to­plo, ka­že Ana i iz­no­si „boršč“, ve­o­ma uku­snu čor­bu od cve­kle i po­vr­ća, sle­de „pi­ro­ge“, „ter­tu­hi“, me­ša­no po­vr­će i raz­li­či­ti so­so­vi svoj­stve­ni ukra­jin­skoj ku­hi­nji.

Ku­li­nar­sko bo­gat­stvo raz­li­či­to­sti

Mir­ja­na za­pa­ža da su „pi­ro­ge“ vr­lo slič­ne ta­šci­ma sa si­rom ko­je su pra­vi­le na­še ba­ke, u ono vre­me ka­da se raz­li­či­to po­vr­će i te­sto na­la­zi­lo na tr­pe­zi rad­nim da­ni­ma a me­so se je­lo sa­mo ne­de­ljom. Vre­me ka­da ni­je bi­lo to­li­ko te­le­vi­zo­ra i ra­ču­na­ra, ka­da su se lju­di dru­ži­li i ka­da se za kan­cer i ne­ke dru­ge opa­ke bo­le­sti da­na­šnji­ce sko­ro ni­je zna­lo.
Ani­ca se pre 28 go­di­na uda­la za In­đin­ča­ni­na i iz Su­bo­ti­ce pre­se­li­la u In­đi­ju. Iz maj­či­ne bu­nje­vač­ke ku­hi­nje do­bro pam­ti ta­ra­nu sa ko­ba­si­com i „fan­ce“ , po­ve­će krof­ne. Ka­že da kao de­voj­ka ni­je bi­la mno­go ve­šta u ku­hi­nji ali je vre­me­nom sve na­u­či­la,  voj­vo­đan­ska ku­hi­nja je ra­zno­vr­sna i bo­ga­ta, vo­li da eks­pe­ri­men­ti­še. Ma­ri­ja se pre 18 go­di­na sa po­ro­di­com iz Tu­zle do­se­li­la u In­đi­ju, Bo­snu bez ba­kla­ve ne mo­žeš za­mi­sli­ti, ma­da nam u po­ve­re­nju ka­že da je njen su­prug Mi­šo bo­lji maj­stor za ba­kla­vu od nje. Za raz­li­ku od Mi­še ko­ji je vešt u ku­hi­nji Mir­ja­nin Bra­ca zna sa­mo mle­ko da sku­va i to ne uvek.
– Vra­ćam se ja iz ško­le i ka­ko pri­la­zim zgra­di ose­tim mi­ri­še za­go­re­lo mle­ko, mi­slim se ko­joj je to ne­smo­tre­noj kom­ši­ni­ci po­ki­pe­lo. Ka­ko pri­la­zim sta­nu ono sve vi­še smr­di. Moj Bra­ca sta­vio da se ku­va i oti­šao na po­sao, sre­ća što je pro­zor bio otvo­ren, pri­ča Mir­ja­na.
– Slič­no se do­go­di­lo i me­ni. Kom­ši­ni­ca me po­zva­la na ka­fu. Ta­man sam pri­sta­vi­la „be­ća­rac“. Ona­ko u žur­bi okre­nem dug­me, mi­slim is­klju­či­la sam. Po­sle po­la sa­ta vra­ćam se na­zad, ose­tim jak mi­ris ube­đe­na da to do­la­zi iz su­sed­nog sta­na, vra­ga, moj „be­ća­rac“ se uglje­ni­sao, ume­sto da is­klju­čim rin­glu, po­ja­ča­la sam je, pri­ča Ana i na­sta­vlja. Zna­te li de­voj­ke onaj vic o Fa­ti. Ide Fa­ta u du­ćan i no­si pe­glu. Sreo je Mu­jo i pi­ta – Do­bro Fa­to šta će ti ta pe­gla? E, pa re­ći­ću ti, kad je no­sim sa so­bom ne mo­ram da raz­mi­šljam da li sam je osta­vi­la uklju­če­nu ili is­klju­če­nu, od­go­vo­ri Fa­ta.

Slan­ka­men­ska ve­za

Jed­na pri­ča se na­do­ve­zu­je na dru­gu. Ma­ca, ka­ko zo­vu Ma­ri­ju, is­pri­ča nam ka­ko je je Mi­ra „spa­sla ži­vot“.
– Si­la­zim ja u ško­li niz ste­pe­ni­ce, tet­ki­ce ih na­glan­ca­le, još su bi­le mo­kre, od­jed­nom mi no­ge is­kli­zo­še, pad­nem i poč­nem da se ko­tr­ljam. Dva, tri ste­pe­ni­ka ni­že sto­ji Mi­ra sa jed­nom ko­le­gi­ni­com i raz­go­va­ra. Za­u­sta­vih se ja kod nje­nih no­gu. Ona me po­gle­da i upi­ta, šta ćeš ti Ma­co do­le? Ka­ko šta ću, vi­diš da sam pa­la, da ni­je  te­be i tvo­jih no­gu ko­tr­lja­la bih se do cr­kve, pri­ča Ma­ca ko­ja ra­di u OŠ „Pe­tar Ko­čić“, pre­ko pu­ta ško­le na­la­zi se pra­vo­slav­ni hram.
Pri­ča­la je Ma­ca ka­ko je 1996. išla u Sa­ra­je­vo po di­plo­mu sa ve­li­kom zeb­njom ka­ko će je do­če­ka­ti ko­le­ge Mu­sli­ma­ni jer su rat­na de­ša­va­nja na br­do­vi­tom Bal­ka­nu bi­la još sve­ža, ko zna ko je ko­ga iz­gu­bio i za to kri­vio onu dru­gu stra­nu…
Kroz raz­go­vor če­ti­ri pri­ja­ti­lji­ce ot­kri­še da sve ima­ju ne­ka­kvu ve­zu sa Slan­ka­me­nom. Ana je ta­mo ži­ve­la sa ro­di­te­lji­ma pre ne­go što su se do­se­li­li u In­đi­ju, Mir­ja­na je u Slan­ka­me­nu po­ha­đa­la osnov­nu ško­lu, Ma­ci­na tet­ka je iz Slan­ka­me­na a ro­di­te­lji Ani­ci­nog su­pru­ga su ta­ko­đe iz Slan­ka­me­na. Dru­že­nja, iz­me­đu osta­log i za­to slu­že da se pri­ja­te­lji bo­lje upo­zna­ju a ka­da se bo­lje upo­zna­ju, on­da se bo­lje i raz­u­me­ju. Po­vod ne mo­ra bi­ti ne­ki po­se­ban, do­volj­no je ima­ti že­lju.
Te­le­fon je za­zvo­nio, Anin unuk se ja­vlja, vra­tio se sa eks­kur­zi­je, Ma­ca je nedvno po­sta­la ba­ka bri­ne i za kćer i za unu­či­cu, Mir­ja­na je stub po­ro­di­ce, re­dov­no oku­plja de­cu sa nji­ho­vim po­ro­di­ca­ma na ne­delj­nom ruč­ku, Ani­ca ima uspe­šnog stu­den­ta i na­sto­ji mak­si­mum da mu pru­ži… Tri sa­ta pro­ve­de­na u opu­šte­nom žen­skom dru­že­nju po­mo­ći će im da već su­tra sa mno­go vi­še ela­na od­go­vo­re svo­jim oba­ve­za­ma.

Z.G.Ste­fa­no­vić