Ima jedna japanska pesma čija poruka glasi – samo gledaj napred i hodaj. Tako se ponašaju Japanci u običnim i neobičnim situacijama, a ponašali su se i tokom nedavnih dana koji su doneli seriju zemljotresa, cunami i probleme sa nuklearkama. Takvo ponašanje je deo japanske kulture, smatra Silvana Petković, Mitrovčanka koja živi i radi u Tokiju
Dogodilo se to negde između četiri i pet sati poslepodne. Bila sam na poslu. U Japanu su, inače, trusevi i malo jači zemljotresi svakodnevna pojava. Njihove zgrade su napravljene sa seizmološkim federima i pomeraju se u takvim situacijama. U kancelariji se apsolutno ništa drugo nije osetilo osim jačeg ljuljanja nameštaja i kompjutera. Ali, ovog puta to je trajalo prilično dugo. Ovako počinje priču o sopstvenom doživljaju razornog zemljotresa Silvana Petković ( 32) Mitrovčanka koja nekoliko godina živi i radi u Tokiju.
– Tih 20-tak minuta jakog truckanja doprinelo je da smo se malo uspaničili, jer ljuljanje nije prestajalo. Potom je usledio jedan malo jači zemljotres i trajao je pet minuta. Ja sam se zavukla pod sto, moje kolege su držale fajlove da ne padnu – priča Silvana.
O tome se pričalo
O zemljotresu koji će uslediti i koji će biti velikih razmera u Tokiju se odranije govorilo, nastavlja Silvana. Ovaj 27- milionski grad nije 150 godina imao veliki zemljotres, a za tako nešto nadležni i građani se spremaju. Poznato je da su martovski zemljotresi imali epicentar u severnoistočnom delu Japana, ali su se osetili u celoj državi i mnogo dalje.
– Odavno se priča kako su pukli platoi u Pacifiku i da će oni da izazovi veći zemljotres. Niko se nije nadao toliko velikom cunamiju. Svaki zemljotres se odmah prenosi na vestima, od toga gde se dogodio, kolike je jačine, ima li stradalih, a obavezno ide podatak ima li opasnosti od cunamija. Stanovništvo koje je živelo u okolini Fukušime i Sendaija, cunami nije očekivalo. Zato se ljudi koji tamo žive nisu odmah sklonili i to je, smatra se, jedan od razloga što ima toliko poginulih i nestalih – prenosi nam Silvana.
Nalet cunamija odmah su preneli mediji. U Silvaninoj kancelariji nalazi se 10 velikih ekrana. Ona i sve kolege su ustali na noge kao da gledaju film, a na filmu se video ogroman talas kako lomi most, na mostu kola koja se vraćaju unazad, ali i ta kola i deo mosta cunami “jede”…
– Japanci nisu paničari. Ne bih rekla da je samo disciplina u pitanju, već je to deo japanske kulture. Oni ne žele da smetaju drugima, zadržavaju sve u sebi i paniku, i nervozu i nesigurnost. Oni to ne ispoljavaju. Zauzimaju miran i staložen stav, jer veruju da će se sve dobro rešiti – rekla je Silvana, dodajući da su se dan posle zemljotresa desili manji zemljotresi, a najava je da će se oni nastaviti do kraja aprila. Nuklearke u Fukušimi imale su, ističe ona, zaštitne zidove visoke samo 15 metara, dok je cunami bio od 30 metara. Zato su zidovi pukli pod njegovim udarom.
Stručnjaci za nuklearke
– Preventiva nukearki u Japanu je zaista na najvišem nivou u svetu. Ceo jedan dan nakon zemljotresa apdejtovali su svaku informaciju. Ništa drugo sem takvih vesti nije se moglo gledati, a nije bilo zabavnog programa, reklama. Vesti su se stalno vrtele u krug, vlada je davala informacije novinarima, tako da smo za nedelju dana svi postali stručnjaci za nuklearke. Smatram to velikim osećajem odgovornosti da se stanovništvu prenese zaista ono što se događa. Neko bi rekao da oni tako nas manipulišu, ali toga sigurno nema – istakla je Silvana.
Odmah je objavljeno da će stati vozovi i metro, zbog nestanka struje, a Silvana je sa kolegama posle posla otišla na večeru. Saobraćaj je uspostavljen oko 11 sati tako da su mogli otići kući.
Samurajski duh i solidarnost
– Bili smo tih dana napeti. Snabdevanje strujom je uspostavljeno, ali je vlada urgirala na štednju. Uveli su blokove bez struje od dva do tri sata. To su svi poštovali dajući tako doprinos nastradalom narodu. Sve prodavnice su pogasile svetla, a struje je bilo. Došla sam u kancelariju, svetlo nije bilo upaljeno, venecijaneri su bili podignuti, a radili su po jedan printer, radio, faks. Svi su normalno bili na svojim mestima, pozdravljali smo se, pitali jedni druge kako su, a odgovaralo se rečju dobro. Niko nije komentarisao, niti pričao o tome šta se juče dogodilo. Kod nas bi se odmah svi uhvatili telefona, zvali kuću, rodbinu a Japanci su toliko staloženi da to ne mogu da objasnim. Mislim da je u pitanju kultura i samurajski duh. Ma šta da se desi morate da pokažete i u najtežim situacijama sigurnost i da učinite makar ono najmanje, jer će to sigurano da pomogne nekom. I ta jedna sijalica koja se ugasi zbog štednje drugima će pomoći da imaju struju. Divila sam se ljudima koji su radili u nuklearkama, svaki dan sam slušala da rizikuju život za nešto što ne znaju kako će se završiti – veli Silvana Petković.
Silvana Petković je, čini se, poslednji srpski državljanin koji je napustio Tokio. Iz prestonice Japana otišla je 19. marta, nakon ko zna kog apela iz naše ambasade da građani Srbije ili pređu u južne delove Japana ili odu kući. Ona se odlučila za dolazak u Srbiju, u Sremsku Mitrovicu. Mislila je videće roditelje i sestre, videći oni nju i shvatiti da joj ništa ne fali. Ponela je sobom svoje poslovne dokumente, nastavila je da radi u roditeljskoj kući u Sremskoj Mitrovici. Sa kolegama i saradnicima u Japanu i drugim zemljama čuje se i vidi preko skajpa, a sprema se za skori povratak u Japan. Možda stigne da zajedno sa prijateljima proslavi “Sakure” praznik koji slavi cvetanje trešanja i višanja.
S. Đaković