Pan­si­on­ski sme­štaj

Ko­ja su to  dva naj­po­zna­ti­ja ti­pa ži­vot­nog part­ne­ra kad je reč o ja­čem po­lu?  Onaj ko­jeg mno­go ne za­ni­ma ka­ko to da je sve uvek či­sto, ope­gla­no i sku­va­no, ni gde su se po­sa­kri­va­li ti sil­ni   Pe­pe­lju­gi­ni mi­še­vi i go­lu­bo­vi, i ona ka­te­go­ri­ja part­ne­ra ko­ji ku­va­ju že­ni ju­tar­nju ka­fu, i ko­ji, ima­ju spo­sob­nost uoča­va­nja mr­va na sto­lu, i do­dat­nu spo­sob­nost da mr­ve i oči­ste.

Pi­še: Mi­li­ja­na Bar­jak­ta­re­vić

Pr­vu ka­te­go­ri­ju mo­že­mo od mi­lja zva­ti „ko­ri­sni­ci ugo­sti­telj­skih uslu­ga u pu­nom pan­si­o­nu sa pet zve­zdi­ca“,   a dru­gi su u na­ro­du po­zna­ti­ji kao pa­pu­ča­ri. Ni­je baš do­ka­za­no oda­kle taj na­ziv eti­mo­lo­ški po­ti­če, ali po pra­vi­lu ovi kuć­ni ti­po­vi ne mo­gu bez kuć­nih pa­pu­ča, pa valj­da oda­tle. „Ko­ri­sni­ci ugo­sti­telj­skih uslu­ga“ kao i sva­ki gost u ho­te­lu ne­ma­ju svo­je pa­pu­če jer se ne za­dr­ža­va­ju pre­vi­še u „pan­si­o­nu“  pa im i ne tre­ba­ju. Pa­pu­ča­ri po pra­vi­lu obo­ža­va­ju  svo­ju že­nu pa ih još zo­vu i „sva­ka bi ga maj­ka za ze­ta po­že­le­la“. Oni ra­de sve što bi že­nu tre­ba­lo da uči­ni sreć­nom: idu u na­bav­ku na­mir­ni­ca (gde gle­da­ju i da ušte­de), vo­de ra­ču­na o de­ci i za raz­li­ku od „ko­ri­sni­ka“ – njih za­ni­ma u ko­ju de­ca ško­lu idu i ko­ji su raz­red, bri­nu o ku­ći i po­kuć­stvu, sr­dač­ni su pre­ma go­sti­ma za raz­li­ku od „ko­ri­sni­ka“ ko­ji se­di i če­ka ka­fu, pi­će, me­ze i pe­pe­lja­ru jed­na­ko kao go­sti. (Kad smo kod pe­pe­lja­re je­dan tip je uvek pra­zni, čak i ako ne pu­ši, dru­gi ni­kad, čak i ako pu­ši).

Uz svu pa­žnju, pa­pu­ča­ri ume­ju že­nu da ob­ra­du­ju i ne­kim po­klo­nom, dok dru­gi tip ne­ma tu na­vi­ku, sma­tra­ju­ći da je ta­kav po­tez sa­mo za one mu­že­ve ko­ji su ne­što zgre­ši­li, pa da se is­ku­pe.

Da li se pa­pu­čar­ski tip ra­đa ili po­sta­je sa­mo ako  se do­volj­no za­lju­bi, do­sa­da­šnjim so­ci­o­lo­škim ana­li­za­ma ni­je utvr­đe­no ali de­fi­ni­tiv­no je iz­u­zet­no ko­ri­sna ka­te­go­ri­ja po že­nu, da­ka­ko mno­go ko­ri­sni­ja od „re­dov­nog go­sta“ , ko­jem je ži­vot­ni san bio da ože­ni zgod­nu, ne­mu, so­ba­ri­cu. Osim ako že­nu iz­u­zet­no na ner­vi­ra muž-či­stu­nac jer joj stal­no ne­što skla­nja, is­tre­sa i ba­ca, brak sa ta­kvim mo­gao bi da bu­de vr­lo skla­dan. U raz­go­vo­ru dve pri­ja­te­lji­ce ko­je ima­ju di­ja­me­tral­no raz­li­či­te mu­že­ve (pa­pu­ča i an­ti-pa­pu­ča) ne­ret­ko se mo­že ču­ti „bla­go te­bi“, jed­na će za­vi­de­ti dru­goj na mu­žu ko­ji sve ra­di i u sve se me­ša (kao mar­ga­rin), a dru­ga ovoj na „slo­bo­di“ da sa­ma od­lu­ču­je o sve­mu.  Od iz­bo­ra  pa­ra­daj­za za sa­la­tu, vr­ste cre­pa na  kro­vu, do na­či­na pla­ća­nja sve­ga što tre­ba.

I on­da, ni­je li osim br­da pa­ra, bri­ga za onog dru­gog bi­tan šraf u me­ha­ni­zmu zva­nom brak?  Da, ako pre­ve­li­kom bri­gom ne pre­ki­da­mo do­tok kr­vi žr­tve u mo­zak, jer ni­ko ne vo­li da ga ne­ko gu­ši. Isto ta­ko ne va­lja ni to­tal­na ne­bri­ga, pa ako ste u bi­lo ko­joj od ove dve kraj­no­sti va­lja­lo bi mal­ki­ce pro­ća­ska­ti sa brač­nim te­ra­pe­u­tom. Je­ste da ko­sul­ta­ci­je sa struč­nja­kom za brak ni­je ti­pič­no srp­ski obi­čaj, ali mo­žda bi ga, s ob­zi­rom na broj raz­vo­da kod nas, tre­ba­lo ši­ri­ti. Ima­mo to­li­ko glu­pih, da ovaj si­gur­no ne bi sme­tao.