Piše: Nemanja Milošević
Dragi moji čitaoci, došao je red da od mene čujete i jednu radosnu vest. Pre nekoliko dana, jedan od nezaobilaznih junaka ove kolumne (ne, nije reč o babi), još jednom je opravdao svoj ugled i dokazao da ni zli jezici, a ni vreme, ne mogu tek tako da ga pregaze (opet kažem, nije reč o babi).
Decembra, leta gospodnjeg 2022, moj verni drug i ratni saborac, Golf serije “dva”, crne boje i neprevaziđeno graciozne linije, sa pogonom na čist benzin i malo tečnog naftnog gasa, prošao je tehnički pregled!
Signalizacija ispravna, motor fercera kao sat, koči skoro u mestu svojim savršeno ovalnim kočnicama, po novom zakonu. A, pošto po tom novom zakonu sva vrata i prozori moraju da budu ispravni, mogu vam se pohvaliti da je moj ljubimac prošao i taj test. Doduše, ne baš iz prve, jer je kontrolorima ipak trebalo nekoliko minuta da ukapiraju nepogrešivi, sofisticirani sistem rada bravica renomiranog nemačkog proizvođača u oblasti male privrede. Sve je, koliko sam uspeo da vidim kroz ono staklo, teklo kao po loju.
Međutim, moju sreću uspela je da poljulja jedna poražavajuća informacija. Kažu kontrolori da ipak nije sve tako dobro kao što se u prvi mah čini. Uprkos činjenici da je automobil u potpunosti ispravan i bezbedan za vožnju, malo je falilo da “padne” na testu izduvnih gasova, koji su bili na samoj granici. Sledeće godine, upozoravaju me, moglo bi se dogoditi da moj Golfić ostane bez registracione nalepnice, pod optužbom za teško krivično delo zagađenja životne sredine.
A ja im odgovaram – Ćeraćemo se mi još!
Kako? Ne znam. Ali nećemo se tako lako predati.
Pravilnik o tehničkom pregledu kaže da izduvni gasovi vozila moraju da budu onakvi kakvima ih je proizvođač u vreme proizvodnje propisao. E sad, postavlja se pitanje koliko je primena ovakvog pravilnika, a samim tim i Zakona o bezbednosti saobraćaja, održiva. I, budimo realni, da li se taj pravilnik i u kojoj meri poštuje u našoj zemlji? S obzirom šta sve viđam po našim drumovima, rekao bih – baš i ne. Prosto, ukoliko bi se ovaj pravilnik, odnosno zakon, u potpunosti poštovao, ulice bi nam bile puste jer bi većina naših automobila završila na otpadu. Zato, njegovu odskorašnju primenu ne smatram ništa opasnijom od onog čime u narodnoj izreci plaše babu.
Slažem se, o životnoj sredini i kvalitetu vazduha koji udišemo moramo brinuti, pre svega zbog budućih naraštaja. Na primer, i one nove ekološke semafore koje su građani izglasali u Sremskoj Mitrovici smatram jednim ispravnim gestom, pre svega kada je u pitanju podizanje ekološke svesti.
Ali, pitam se, da li je moj Golf baš toliki krivac što nam se nad glavama gotovo svakodnevno nadvijaju oblaci smoga, punog onih PM čestica?
Možda i jeste, zajedno sa hiljadama automobila starih od jedne decenije pa naviše.
Sa druge strane, pitam se i da li je sama naša ekološka svest dovoljna da bismo se izborili protiv zagađenja?
Sudeći po tome da su Mitrovčani sami u prošlogodišnjem projektu participativnog budžetiranja izglasali postavljanje ekoloških semafora, rekao bih da nam je ekološka svest na zavidnom nivou. Ali, koliko smo u stanju da tu našu svest pretočimo u neke ozbiljnije, realne korake?
Pa, bar po pitanju automobila (a i mnogih drugih stvari), čini mi se da nismo. A, sad ću vam objasniti i zašto.
Ako automobil mora da ispušta izduvnih gasova onoliko koliko je ispuštao kada je bio nov, logično je da posle nekoliko godina više ne ispunjava te standarde. I sad, pitam vas, da li je vaš džep u stanju da, poput Nemaca, nakon pet godina garancije, odbacite stari i kupite potpuno nov automobil i na taj način sačuvate čistoću vazduha koji udišete? Odgovor unapred znam.
Ista je situacija i sa drugim zagađivačima.
Dakle, sada dolazimo do poente priče, iako bih imao još mnogo toga da kažem (ali nemam više prostora). Kako bismo se izborili protiv zagađenja životne sredine, bilo da se radi o automobilima, grejnim telima ili drugim izvorima zagađenja, potrebni su nam novci. A novce ćemo imati onda kada budemo imali pristojan životni standard. I zato, sve dok prosečan Srbin ne bude imao novaca da kupuje nova vozila i nove uređaje (umesto da kupuje odbačeno polovno đubre sa zapada), o ekološkoj svesti je suvišno govoriti. Do tad, ostaje nam da se presaberemo da li će nam u džepu, “do prvog”, ostati dovoljno za litar mleka i pola kile mesa.
