Kucaj račun, nismo na vašaru!

Piše: Nemanja Milošević

Nekada davno, sigurno pre dvadeset i kusur godina, u vreme ozbiljne ekonomske krize, kupovina po oficijelnim prodavnicama i buticima bila je misaona imenica za većinu naših ljudi. Jedini spas, ukoliko smo želeli da se obučemo ili kupimo “nešto za kuću” predstavljale su kineske prodavnice koje su tada počele da niču na svakom ćošku, kao pečurke posle kiše.

I, s obzirom na činjenicu da je fiskalizacija bila daleko od nivoa na kom se danas nalazi, uzevši u obzir i znatno niže cene čak i od onih na pijaci, nismo mnogo obraćali pažnju na to da li će nam radnici u pomenutim radnjama “prokucati” sve što kupimo. Bila nam je važna ušteda i da priuštimo sebi ono što nam je potrebno.

Međutim, vremena su se promenila. U današnje vreme, mnogi će reći, hrana je postala najskuplja. Luksuz. A sve ostalo, ovako ili onako, možeš sebi da priuštiš. Tehnika je dostupna na svakom ćošku, neretko na nezanemarljivim popustima. Brojni tržni centri koji su se otvorili čak i u ovim našim, malim gradovima, sa sobom su nam doveli i jeftine butike, prodavnice kućne galanterije, obuće, alata… Ma svega što ti srce ište.

A, promenile su se i kineske prodavnice. Asortiman proizvoda značajno se proširio. Osim garderobe, i ove radnje sada nude tehniku, kućnu galanteriju, rasvetu i sve ostalo. Kada je reč o kvalitetu, iz iskustva znam da je ostao isti kao i ranije – drž` vodu dok majstori odu, a kada je reč o cenama, tu je situacija dosta drugačija. Gotovo svi proizvodi su poskupeli i dostigli cenu istu kao u specijalizovanim prodavnicama. Negde čak i višu.

Sve se promenilo, ali jedno je ostalo isto. Fiskalni račun, ukoliko na njemu ne insistiraš, nećeš dobiti!

Koliko sam primetio ovih dana, mitrovačke kineske prodavnice su uveliko opremljene novim fiskalnim kasama. Vlasnici su, očigledno, svesni naše fiskalne politike i sankcija koje mogu da snose ukoliko ne plate porez. Ali, za te sankcije, izgleda, malo ko još mari.

Kada dođeš na kasu, situacija se razlikuje od radnje do radnje. Neki će još uvek sabirati iznose na digitronu, pa se, ukoliko im zatražiš račun, izgubiti u sveskama tražeći šifru proizvoda i neretko ti izdati račun za neku sasvim desetu stvar koja košta isto kao ono što si kupio.

Sa druge strane, oni “ozbiljniji” će uredno prokucati svaku stvar koju si stavio na pult. Ali, dok čekaš račun – gledaće u plafon. Gledam ja preko pulta, prokucava on redom gomilu proizvoda koju sam rešio da kupim, ali je nekim čudom na kraju zaboravio da udari “enter”. I to po ko zna koji put za redom. Pa kod koga prođe – prođe.

A, meni đavo nikako ne da mira, pa prosto uživam gledajući im namrgođena lica u trenutku kada zatražim fiskalni račun. Međutim, da li zbog savijenosti papira ili zbog nečeg drugog, onaj QR kod nikako nisam mogao da očitam. A živo me je zanimalo da li je račun nakon mog odlaska storniran ili je porez uredno plaćen.

Da se razumemo. Sa zakonske strane – ako ja uredno plaćam svoj porez, i ti si dužan da to učiniš kao trgovac. Posebno ako je taj porez uračunat u račun koji ja plaćam. U suprotnom, bogatiš se na onih 20 posto mog novca koji je namenjen našoj zajedničkoj, državnoj kasi.

A sa one druge strane, reći ću nešto i kao običan kupac. Mnogo ste, bre, podigli cene. U odnos “cena-kvalitet” neću da zalazim, jer me niko ne tera da kupujem manje kvalitetnu robu. Nego, ističem da su cene previsoke s obzirom na neplaćanje poreza. Da ti, bato, spustiš cenu za 20 posto, koliko zakineš meni i državi, to bih još i mogao da tolerišem. Međutim, u ovoj situaciji – kucaj račun, nismo na vašaru!