1966: Ve­dža/pr­vi s le­va/Ra­le  i Pa­ja Gra­nić pred­sed­nik „Špan­ca“

Va­roš ko­ja je od­u­vek ima­la du­šu

1966: Ve­dža/pr­vi s le­va/Ra­le i Pa­ja Gra­nić pred­sed­nik „Špan­ca“

Inđija – Mno­gi­ma je po­zna­to da je In­đi­ja še­zde­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka bi­la cen­tar „ma­le pri­vre­de“, mno­gi zna­ju da je In­đi­ja da­nas me­sto u ko­je in­ve­sti­to­ri ra­do do­la­ze, ali mno­gi ne zna­ju da je ta ista In­đi­ja še­zde­se­tih i se­dam­de­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka bi­la i va­roš bo­e­ma. Jed­no­ga od njih smo, ne­dav­no, slu­ša­li ka­ko na pe­snič­kim su­sre­ti­ma u In­đi­ji re­ci­tu­je „Voj­vo­di­nu“ Mi­ro­sla­va Mi­ke An­ti­ća. Velj­ko Gru­jić Ve­dža, ni­ko kao Ve­dža ne ume ta­ko iz sr­ca da go­vo­ri sti­ho­ve ove pe­sme, ka­že nje­gov naj­bo­lji drug iz de­tinj­sta Ra­to­mir Ra­le Da­mja­no­vić.
– In­đi­ja je od­u­vek ima­la du­šu, ima­la je lju­de ko­ji su hra­ni­li tu du­šu i či­ni­li je ču­ve­nom. Ta­ko je bi­lo i u na­še vre­me ka­da smo se oku­plja­li u sta­rom „Cen­tra­lu“ gde smo slu­ša­li sta­ro­grad­ske pe­sme i ro­man­se, u pa­u­zi smo re­ci­to­va­li sti­ho­ve i go­vo­ri­li de­lo­ve iz „Ko­šta­ne“. Go­sti „Cen­tra­la“ su nas pa­žlji­vo slu­ša­li na šta smo bi­li ve­o­ma po­no­sni a tek kad nas ča­ste tu­rom pi­ća. Ta­ko se stva­ra­la bo­e­mi­ja u In­đi­ji za ko­ju je ne­što ra­ni­je led pro­bio Bra­ca La­za, Slo­bo­dan Ra­di­vo­je­vić Sre­mac, ov­da­šnji sli­kar, glu­mac ama­ter ko­ji je znao i da za­pe­va i tam­bu­ru da uzme, pri­se­ća se tog vre­me­na Velj­ko Gru­jić Ve­dža, ro­đe­ni Ši­ma­nov­ča­nin, ko­ji od naj­ra­ni­jeg de­tinj­stva ži­vi u In­đi­ji.
In­đij­ski bo­e­mi ima­li su svoj sto u „Cen­tra­lu“, po­red Ve­dže, Ra­le­ta, Bra­ca La­ze, bi­li su tu Ste­va Ada­mov Pi­šta, Du­ca Ba­jić, Slo­bo­dan Da­mja­no­vić, To­ma Je­zi­čić, ka­sni­je su im se pri­dru­ži­li Mi­ta Čor­tan, Jo­van Pe­tro­vić Po­du­nav­ski…
– Od­ra­stao sam u Ti­to­voj uli­ci 5, u Ti­to­voj 30 sta­no­vao je Ra­le a ne­gde na sre­di­ni iz­me­đu nas Pi­šta. Na­ša dru­že­nje je po­če­lo ka­da smo ima­li pet, šest go­di­na i osta­lo za ceo ži­vot. Ra­le i ja smo za­vr­ši­li kar­lo­vač­ku gim­na­zi­ju i upi­sa­li fa­kul­te­te u Be­o­gra­du. On je stu­di­rao knji­žev­nost na Fi­lo­lo­škom, ja spolj­nu tr­go­vi­nu. Po­što sam bio ile­ga­lac kod Ra­le­ta u stu­de­nja­ku, uče­ći eko­no­mi­ju na­slu­šao sam se pri­ča o stil­skim fi­gu­ra­ma, o na­rod­noj i sa­vre­me­noj knji­žev­no­sti, do­la­zi­le su nje­go­ve ko­le­ge po­put Mi­lo­va­na Vi­te­zo­vi­ća, raz­go­va­ra­li su. Ra­le je već ta­da bio po­znat re­ci­ta­tor, ve­žbao je re­ci­to­va­nje to je po­la­ko ula­zi­lo u me­ne. Znao je da me upi­ta – jel, bra­ca, šta ti mi­sliš o ovo­me? Ma­lo po ma­lo i ja sam za­vo­leo knji­žev­nost, po­čeo sam da re­ci­tu­jem, da pi­šem. U go­di­na­ma ko­je su do­la­zi­le to mi je po­mo­glo da oja­čam duh i is­tra­jem u ono­me šta me je če­ka­lo i na po­slu i u ži­vo­tu, ka­že Ve­dža ko­ji je za­vr­šio Vi­šu ško­lu za spolj­nu tr­go­vi­nu – od­sek ca­ri­ne, i du­go go­di­na bio iz­vr­šni di­rek­tor Pred­u­ze­ća za me­đu­na­rod­nu špe­di­ci­ju „Tran­sport­šped“ u Be­o­gra­du. U rad­nom sto­lu, i on­da i sa­da, na­đe mu se po ko­ja knji­ga, a stal­ni „sta­nov­nik“ la­dle je zbir­ka po­e­zi­je Mi­ke An­ti­ća.
In­đij­ski bo­e­mi su osva­ja­li be­o­grad­ske ka­fa­ne,  po­put „Ka­fa­ne kod či­ka Mi­lu­ti­na“ gde se mo­glo pi­ti i je­sti na cr­tu,  gde se re­ci­to­vao „Oblak u pan­ta­lo­na­ma“ ali i po­e­zi­ja Ža­ka Pre­ve­ra. In­đij­ski bo­e­mi su 1966. an­ga­žo­va­ni u KUD „Špa­nac“ No­vi Be­o­grad, če­sto su bi­li nji­ho­vi go­sti. Ipak, do­la­zak vi­ken­dom u In­đi­ju za njih je bio pra­znik na­ro­či­to ako su oče­ki­va­li po­se­tu Mi­ro­sla­va Mi­ke An­ti­ća sa ko­jim je dru­že­nje tra­ja­lo i po dva da­na… Vre­me je pro­la­zi­lo, in­đij­ski bo­e­mi su po­sta­li po­ro­dič­ni lju­di, ali pe­tak je bio nji­hov. Po­če­li su da se oku­plja­ju kod Ge­le­ta u ka­fa­ni. Ve­dža, Živ­ko Pe­šut, Jo­ca Lu­kić, Mi­re Ob­ra­do­vić.
– Pri­ča­li smo, pe­va­li, svi­ra­li, pre­pi­ra­li se. Kad bi po­pi­li ko­ju, po­če­lo bi is­po­ve­da­nje pa smo pred­la­ga­li Ge­le­tu da je­dan ćo­šak pro­sto­ri­je pre­gra­di čar­ša­vom i pre­tvo­ri u is­po­ve­da­o­ni­cu kad se na­pi­je­mo da ima­mo gde da se is­po­ve­di­mo. Ta­ko je to bi­lo do pre šest me­se­ci, ne­ki su zbog bo­le­sti pre­sta­li da do­la­ze, ne­ki umr­li, sa ne­kom se­tom, ka­že, uvek do­bro ras­po­lo­že­ni Ve­dža ko­ga ži­vot ni­je ma­zio ali uz ko­ga su i u naj­te­žim tre­nu­ci­ma bi­li nje­go­vi pri­ja­te­lji.
– No­ga mi je am­pu­ti­ra­na 2007. go­di­ne, go­di­nu da­na ka­sni­je imao sam ope­ra­ci­ju sr­ca, la­ne sam ostao bez jed­nog bu­bre­ga… imam „sa­mo“ 12 di­jag­no­za. Iako sam u pen­zi­ji, ra­dim. Od po­ne­delj­ni­ka do pet­ka gle­dam da li je sti­gao ka­kav pri­liv nov­ca na ra­čun fir­me, a za vi­kend sam svoj, onaj sta­ri Ve­dža, či­tam, pi­šem, ka­že ovaj ve­li­ki bo­rac ko­ji je 1996. go­di­ne ob­ja­vio knji­gu „Tro­skok u vis“, pi­še o „ča­rob­noj ku­gli mla­do­sti“. Ve­dža pri­pre­ma do­pu­nje­no iz­da­nje po­me­nu­te knji­ge.
– Imam do­sta to­ga o lju­di­ma i In­đi­ji što do sa­da ni­je ob­ja­vlje­no a što ne sme da ode u za­bo­rav. Tu je pri­ča o pet in­đij­skih de­vo­ja­ka ko­je su pr­ve po­če­le da no­se mi­ni­će i da igra­ju tvist zbog če­ga su po­zva­ne u Ko­mi­tet i za­mo­lje­ne da to ne ra­de. Jed­na od njih bi­la je Sve­tla­na Ba­jić, ne­ka­da­šnja mis Ju­go­sla­vi­je, na­ja­vlju­je do­pu­nje­no iz­da­nje svo­je knji­ge Velj­ko Gru­jić Ve­dža. Oko­sni­ca nje­go­ve knji­ge gla­si: „Raz­gr­ni sa­da­šnjost, sna­žno udah­ni bu­duć­nost i za­ro­ni u pro­šlost“, ta na­me­ra nam je bi­la i sa ovom no­vi­nar­skom pri­čom.

Z.G.Ste­fa­no­vić

Kategorije Reportaža