Bela haljina i crvena razlivajuća šara
Trka je počela. Više se gotovo ništa ne vidi i jedino tužni jauk pomešan sa tupim režanjem i drobljenjem umorenog tela svedoči o istini koja izmiče oku. Osećaj se pretvorio u pogled. Jedan povik, drugi treći… kraj
Tišinom se prolomio krik, tačnije simfonija različitih povika sabranih u jedinstveni urlik, sličan tupom zvuku roga kojim lovci pozivaju u pohod. Svež mračni vazduh ispuni teška slutnja događaja koji slede i noć se iz sna pretvori u mučno iščekivanje.
Primiču se. Teturaju se kao pijani, sapliću se jedan drugom o noge… gurkaju se, reže na senke, na zvukove oku neuhvatljivih noćobdija… jedan na drugog. Tanka svetlost dogorelih električnih lampi na tren obasja sitne za noćni lov predodređene sjajne oči. Četvorica crnpurastih, prošaranih sa tek nekim žutim tragom čine grupu. Za njima peti, sa obrnutim rasporedom boja, kao nezainteresovan za šeretske noćne izazove, tromo se vuče po stazi. Osvrće se. Noćobdije su izgleda njegova jedina briga.
Prilazi im. U laganoj haljini čiju belinu i svetao ton razlivene braon šare odaje mesečina. Kreće se polako. Ne primećuje ih. Možda ju je i strah, ali svom srcu ne dopušta toliko luksuza. Pamet nalaže miran hod. Nije joj to prva sumnjiva noć i prva u njoj porođena sumnjiva grupa koju sreće. Iako radije ne bi.
Videli su je. Ni ona njima nije prva, a verovatno ni poslednja sa kojom će podeliti noć. Zastali su. Zastala je i ona. Negde na sredini puta oštri pogledi presekli su mrak. Žuti sa tek nekoliko crnih šara koji je sve vreme stajao iza njih prelazi napred. Sada se jasno vidi – najkrupniji je, iako se i ostatak družine može pohvaliti nemalim telima. Više nema saplitanja, režanja, trapavog i pijanog hoda. Pravi prvi korak nazad. Shvata da ovo neće biti običan susret. Strah ju je savladao po prvi put. Lagano pravi drugi i sprema se da učini treći. Projuriše kola i samo za tren žutim rasipajućim svetlom ukazaše ne sudbonosni čas.
Trka je počela. Više se gotovo ništa ne vidi i jedino tužni jauk pomešan sa tupim režanjem i drobljenjem umorenog tela svedoči o istini koja izmiče oku. Osećaj se pretvorio u pogled. Jedan povik, drugi treći… eeeeeeeeeeeeeeeeeeej! Kraj.
Izlaze na svetlo. Kao nevidljivim okovratnikom sabrani oko ostatka bele haljine čija je razlivajuća braon šara dobila tri ludilom izvučene crvene niti. Trzaju se. Prvi koji ostavi novi crveni trag dobija pravo da ispred i u ime vih pojuri u novi noćni susret.
Žuti sa tek po nekom crnom šarom ponovo je iza njih. Obilazi ih u koncentričnim krugovima. Teško diše. On je svoje obavio, sve što sledi zabava je onima koji nisu sposobni sami da učine ono što divljina od njih traži. Drobljenje se nastavlja. Tupi zvuk polomljenog tela para noć.
Podižu se roletne. Podižu glave. Stoje mirno i gledaju u pravcu kuća sa čijih prozora u njihovom pravcu padaju radoznali pogledi. Shvataju da nisu sami. Ostavljaju je. Žuti im prilazi. Nailazi biciklista. Kreću u trku za njim…
Uz povik pogrdan ali dostojan onoga što jesu, bezglavo jureći za biciklistom koga, na svu sreću, ne može stići, pet besnih pasa zamaklo je za krivinu i izgublio se u mraku. Za njima, u travi ostala je da leži izlomljena, izmučena mačka. Ukočena, hladna, širom otvorenih očiju, sa izlomljenim, izmrcvarenim nogama visoko dignutim u vazduh i jezikom zabačenim na desnu stranu.
Dok spuštam roletnu pitam se, šta bi bilo da je umesto malog belog traga ludila koji je pet pasa ostavilo iza sebe, ulicom naišao čovek? Koga onda štititi, nad kim se sažaljevati i kome objasniti da i napušteni psi imaju svoju mračnu stranu? Onu koja obično ne dospeva na plakate sa kojih nam svojim tužnim očima poručuju da im pomognemo, da ih nahranimo ili usvojimo…
