U potrazi za dodatnom zaradom, šansom ili pak avanturom, Srbi su se razmileli po čitavoj Zemljinoj lopti. Ima nas, istina, svuda, ali, iako nas je najviše po Americi, Nemačkoj i Austriji, jedan manji broj naših zemljaka s vremena na vreme odluči da okuša sreću u nekoj egzotičnijoj zemlji.
Ali, kako Srbin, izgleda, egzotikom ne smatra mesta okružena tropskom klimom, on se najčešće odlučuje za sever. I to, onaj krajnji.
Za taj sever, ali ne za Aljasku (kaže, ne još uvek), odlučio se i Mitrovčanin Dragan Pavleka. Još pre četiri godine, on je tokom letnjih meseci počeo da odlazi na Island, kako bi stekao još koji dinar za svoju porodicu, a svoje bogato iskustvo pristao je da podeli i sa čitaocima Sremskih novina.
U zemlji, koju zovu najvećom evropskom pustinjom, odnosno, zemljom vatre i leda, ljudi se, priča, najviše bave ribolovom i turizmom. Ali, otkud turizam u pustinji? Pitamo se mi, ali i naš sagovornik.
– I ja sam se čudio. Ljudi koji žive na golom kamenu, napravili su nešto od ničega. Iskoristili su svu svoju pustoš, ali i vulkane kojima njihova zemlja obiluje, i sve to načinili pravom atrakcijom za turiste – priča Dragan.
A, što se vulkana tiče, iskoristili su još nešto. Iskoristili su, kaže, njihovu energiju, pa struje imaju na pretek, a tlo koje obiluje gejzirima, obezbedilo im je gotovo besplatno grejanje. Pametan čovek, izgleda, ume da iskoristi i ono malo što ima.
Zato i ne čudi izuzetno visok standard u ovoj zemlji.
– Ostrvo je malo, i za ove četiri godine sam ga obišao uzduž i popreko. Gradovi su mali, a svako malo veće mesto ima aerodrom. Škole, banke, bolnice, domovi za stare, nalaze se u svakom naseljenom mestu. Imaju i redovan javni prevoz, ali nikada nikog nisam video u autobusu, jer svi imaju automobile. Zaista je uređena zemlja i standard je izuzetno visok, ali u tom standardu možeš da uživaš samo ako si stanovnik Islanda i ako imaš svoj stan. Sve ostalo, sa cenama koje su daleko više od evropskog proseka, se ne isplati – kaže Dragan.
Međutim, naš čovek je tamo da bi radio, pa o smeštaju ne mora da razmišlja. Jedino o čemu mora da misli kada prvi put ide na Island, priča naš sagovornik, jeste garderoba.
– Prve godine, poneo sam jedan kofer sa letnjom garderobom i – nikad ga nisam otvorio! – kaže kroz smeh i dodaje:
– Klima je jako surova. Trenutno je tamo oko minus 15 stepeni. Pre podne, vetar je slab, ali kad prođe podne, to je strašno. Vremenska prognoza se menja na dnevnom nivou i tokom jednog dana se desi da pada kiša, sneg, ali i da sija sunce. Međutim, tokom leta, temperatura retko kad dostigne 18 stepeni. Ima i mnogo kiše i desi se da se nekad poveže i dvadesetak kišnih dana. Trave nema, a ni šume. Sva trava i svako drvo koje možeš da vidiš tamo je zasađeno naknadno. Dešavalo se i da morem zaluta poneka santa leda, a nekad na njoj i polarni medved. Takođe, tokom leta imaju bele noći, mada, sa tim nisam imao problem, jer kad si umoran, nije ti problem da zaspiš – kaže Dragan.
Ipak, s vremena na vreme, desi se i poneka anegdota tokom belih noći.
– Jednom me je iz sna probudila dečija vika. Trgao sam se, misleći da sam zakasnio na posao, a kada sam ustao, kroz prozor sam ugledao decu na trambolini preko puta. Onda sam pogledao u sat i shvatio da je tek dva sata posle ponoći – priča naš sagovornik.
A deca, osim što se igraju noću, priča, preko dana rade.
– Zanimljivo je to što kod njih deca tokom raspusta rade. To je nešto što podseća na javne radove. Na primer, preko puta objekta na kom smo radili, deca su farbala zvučnu ogradu pored puta. Tada sam saznao da preko raspusta, deca, ukoliko žele, imaju priliku da se prijave u opštinu za te radove i zarade svoj dinar. Lepo je to što, tako, sama sebi kupuju telefone, skutere, laptopove… i umeju da cene plod svog rada – kaže Dragan i dodaje:
– Mislim da je to njihov način da sklone decu od droge. Primetio sam da je tamo narkomanija veoma zastupljena. Jednom, kada sam se vraćao sa pecanja, bila je bela noć, video sam gomilu ljudi koji su se valjali po drumu. To mi je bilo nepojmljivo – priča on, ali objašnjava i da je uprkos tome što droge ima na svakom ćošku, alkohol prava retkost.
Ljudi su, kaže, kao i klima – hladni, ali uvek spremni da pomognu.
– Nikada sa njima nisam imao neprijatnosti i izuzetno su predusretljivi. Svi muškarci imaju brade i vole vikinge i svi se čudno oblače. Na primer, upasuju čarape u pantalone. A, što se žena tiče, ne mogu da se porede sa našima, koje su za njih boginje – priča Dragan.
Ipak, te nelepe žene, kaže, mnogo su slobodnije nego bilo gde u Evropi, pa tako nije retkost da supružnici imaju dane određene za zasebne izlaske, namenjene razonodi u svakom smislu. To možda i ne čudi, jer, u zemlji sa konstantnim danom ili konstantnom noći, koja je u svetskom vrhu po broju pročitanih knjiga, ali i samoubistava, odušak je možda jedini način da čovek ostane “čitav”.
A, za kraj, da se vratimo na početak, jer, sam razlog odlaska našeg sagovornika u ovu zemlju bio je posao. Radeći na renoviranju građevina, kaže, uvideo je neke razloge razvijenosti Islanda, koji se pre svega ogledaju u odnosu prema poslu, ali i prema radnicima.
– Korektni su što se tiče plaćanja, nikad ne kasne i isplate ti svaki dinar. Od deset sati, koliko radim, prekovremeni rad od dva sata je dodatno plaćen, a imam i tri pauze po pola sata. Tamo gazda radi sa tobom. Ako treba, sa tobom će da kopa, da vozi bager, viljuškar. Na primer, nikada ga nećeš videti sa kravatom kako seda u Mečku. Poštuje se preciznost, ali se poštuje i tvoj rad. Sindikat te štiti kao belog medveda i šta god da ti se desi, možeš da se obratiš njima. Na primer, jednom do dvaput nedeljno dolaze na gradilište. U tom trenutku, šefovi i gazde se povlače, a radnik slobodno obrazlaže sve probleme i nedoumice i može da računa na njihovu zaštitu – kaže Dragan.
I, još je mnogo toga čime ova zemlja može da se pohvali, poput velikih farmera sa pet krava i četiri konja, sa mehanizacijom koju nema nijedan sremski “gazdurina”. Tu su i brojne vrste kitova, koje u različitim vremenskim periodima ordiniraju oko ostrva, kao i polarne noći čarobnih boja. Ali, čitav naš razgovor sigurno ne bi mogao da stane na samo jednu novinsku stranu. Iz njega ćemo izdvojiti još samo to da naš sagovornik ipak ne bi menjao naša žitna polja i hrastove šume za život u Islandskom kršu. Ali taj krš, kaže, čovek treba da iskusi, kako bi naučio da jedna zemlja koja nema apsolutno ništa, ipak može dobro da funkcioniše. Samo je potrebno iskoristiti ono što imaš. A, da li smo mi svesni onoga što imamo?
N. Milošević
