– Trenutno mi imamo oko 50 članova. U sastavu našeg kluba postoje još dve sekcije: u Čalmi, gde ima oko 15 i Erdeviku 17 članova. U Divošu trenira 18 dece. Imamo preko 40 registrovanih takmičara, dece koja se takmiče, uzrasta od 7 do 22 godine. Imamo i dece i iz Martinaca koja dolaze ovde da vežbaju – kaže trener Milenko Vlajković
Piše: S. Lapčević („Fruškogorac“, dodatak „Sremskih novina“)
Da su Divošani pravi sportisti, pored uspešnog Fudbalskog kluba Hajduk, svedoči i Karate klub Fruškogorac. Karate sekcija u Divošu osnovana je 1995. godine, i od tada funkcioniše, bez većih prekida. Trenutno ovaj klub broji oko 18 Divošana, a svoje sekcije ima u Čalmi i Erdeviku. Sve ih okuplja i uči trener Milenko Vlajković.
– Karate sekcija u Divošu je osnovana je 1995. godine. Potom sam 2005. godine preuzeo sekciju od Tešanović Nenada i 2009. godine registrovao Karate klub Fruškogorac. Ovog meseca, obeležiće osam godina rada “Fruškogorca”. Deca su veoma zainteresovana za treninge. Sad trenutno mi imamo oko 50 članova. U sastavu našeg kluba postoje još dve sekcije: u Čalmi, gde ima oko 15 i Erdeviku 17 članova. U Divošu trenira 18 dece. Imamo preko 40 registrovanih takmičara, dece koja se takmiče, uzrasta od 7 do 22 godine. Imamo i dece i iz Martinaca koja dolaze ovde da vežbaju – započinje priču trener Vlajković.
Ovaj klub je, od kako postoji, zabeležio mnoge uspehe. Jedan od većih je zlato na prvenstvu Vojvodine.
– Što se tiče nekih zapaženih rezultata i uspeha, uspeh nam je što smo u vrhu tabele u Vojvodini, a na nivou Srbije među prvih pet. Pratimo uglavnom domaće turnire, pošto za inostranstvo nemamo para i nažalost to sve finansiraju roditelji. Da nije roditelja ne bi deca mogla da idu na takmičenja, jer su roditelji ti koji finansiraju svojoj deci odlaske na takmičenja. U poslednje četiri godine nismo dobili nikakva sredstva pa moramo da se snalazimo kako znamo i umemo. Uslovi za terninge su, ne mogu se požaliti, kao i u nekim srednjim klubovima u gradovima, imamo rekvizite, teretanu, nije ništa veliko, ali zadovoljava naše potrebe. Otići na takmičenje znači organizovati prevoz koji nimalo nije jeftin. Kotizacija za svaku kategoriju se plaća, i ja vodim svojih dvoje dece i bez 3 do 4 hiljade ne može da prođe takmičenje, po deteteu, a u proseku iz ide dvadesetak dece na takmičenje i to svaki drugi vikend. Mi pratimo prvenstva Vojvodine i Srbije, a ostalo gledamo da idemo na turnire koji su nam blizu. Išli smo jesenas na Svetsko prvenstvo u Bugarsku, sa dva predstavnika Mikić Đorđa, to je jedan od najspremnijih takmičara, kadet, koji najviše radi i napreduje i Nemanju Zdravkovića iz Martinaca, kaže Milenko.
Od istaknutijih članova on još ističe starije seniore Dušana Lončarevića i Radeta Grbića. Što se tiče mlađe dece, Vlajković navodi da ima dosta talenata.
– Uspešni stariji seniori su svakako, pored gore pomenutih, Lončarević Dušan i Rade Grbić. Što se tiče mlađe dece, ima dosta talenata, samo treba raditi sa njima. Talenat se odmah vidi, u suštini dete koje je sportski nastrojeno, može biti talentovano za sve vrste sporta. Što se tiče karatea, najbolje je početi vežbati u predškolskom uzrastu ili prvom razredu. Sa sedam ili osam godina. Pre toga nije preporučljivo a posle toga je sve teže sa njima raditi. Mada, starosna granica ne postoji. Bilo je dece koja su bila super talentovana pa nisu znala da iskoriste svoj talenat a bilo je i dece koja nisu bila toliko talentovana pa i dan danas vežbaju. Svaki trening znači. Bitna je konstantnost i upornost smatra trener.
Treninzi zahgevaju punu spremu i posvećeno, pa se, naglašava Vlajković, od svakok polaznika očekuje da bude maksimalno posvećen radu i klubu čije boje brani.
– Počinjemo zagrevanjem, pa radimo sa rekvizitima. Onda mlađi rade kate, a stariji rade borbe. Koliko oni ozbiljno shvataju, toliko i napreduju. Pojasevi se dodeljuju srazmerno sa vežbanjem i jednom ili dva puta godišnje su polaganja. To se radi u okviru kluba, pošto dugi niz godina imam licencu za trenera i dozvolu da mogu držati pomenuta polaganja. Što se tiče takmičenja, mlađi uzrast dece, uvek imaja tremu, pa ih malo opustim i pomognem. Mnogo znače i roditelji koji dolaze na takmičenja. Prate ih koliko mogu. Deci treba biti i psiholog. Prvo ih pripremim, pre nego što krenu na takmičenje da se ne nadaju nekim rezultatima, da je svaki rezultat koji naprave dobar, kako bi oni svoj rezultat lakše podneli, dodaje Vlajkvić, koji trenira inače 22 godine, a deci je, pored trenera psiholog i ponekad roditelj.
Sport na selu, objašnjava Vlajković, više je od igre. To je jedina mogućnost da mladi kvalitetno provode slobodno vreme, pa se zato u Karate klubu Fruškogorac trude da svojim borcima uvek budu na usluzi. Tokom borbi i posle njih. Na borilištima, ali i van njih. Tu su ako treba dati savet, neki podstrek.
– Kad sam ja počinjao da treniram, trener mi je bio uzor a vidim i sad da se dobar deo dece ugleda na mene. Radim prvenstveno iz ljubavi, o parama ne razmišljam. Kad dobijem dnevnicu, ja podelim deci. Ili uložim u prostorije kluba. Bez ulaganja nema ni napretka. Ono što je neosporno je da sve manje dece ima u selu. Sad ih je sedam +, osam u proseku u razredu – ističe ovoj trener. Međutim, složićemo se svi u jednoj činjenici, a to je da bilo koji sport dok se trenira u procesu razvoja deteta, dosta doprinosi njegovoj punoj psiho-fizičkojk spremi. Bitno je da se i zdrave životne navike usvajaju odmalena, da se uči redu i disciplini. U poslednje vreme deca su sve lenja i to je sve teže iskoreniti. Osim što sportisti, redovno dolaze na treninge koji se održavaju triput nedeljno, oni stiču prijateljstva i druže se. Bar na neko vreme su odvojeni od kompjutera, televizijskih ekrana i mobilnih telefona.
