Teško je u jednoj rečenici predstaviti Mitrovčanina Lazara Konstantinovića. Inženjer, pronalazač, zanatlija, umetnik, istraživač starih tehnologija – šta god da kažete, ostaćete dužni onome što je tokom života radio i onome čime se i danas bavi. Od rimskih zanata i tehnologija starih dve hiljade godina, preko skulptura, nakita i elektronike, do ultralakog električnog vozila koje je sam konstruisao, Lazar je uvek tražio isto – kako nešto funkcioniše i može li da se napravi drugačije, jednostavnije i bolje.
Iako je ušao u osmu deceniju života, njegova radoznalost se ne umanjuje. Ima tri radionice, koristi AutoCAD i 3D tehnologiju, pravi modele, eksperimentiše, rekonstruiše ono što su radili drevni majstori i osmišljava nove konstrukcije. Ako mu u 11 uveče padne na pamet ideja, on neće čekati sutra – sići će u radionicu i pokušati da je pretvori u stvarnost. Iako je kao inženjer elektrotehnike radio u telekomunikacijama, ceo život ga je vukla potreba da nešto osmisli, napravi, isproba i ponovo napravi. Tako je i danas – iako je u penziji, Lazar se i dalje sa istom strašću kao u mladosti posvećuje onome što mu je oduvek bilo više od hobija. Ima tri radionice: u radnoj sobi su osciloskop, računar, izvor napajanja i osnovna laboratorija, ali i mesto gde seče i obrađuje kamen, brusi i popravlja nakit. U podrumu je grublja radionica sa cirkularom i brusnim kamenom na koji kaplje voda, dok je u dvorištu prostor za najgrublje radove — zavarivanje, brušenje i sve ono što zahteva više mesta.
-Moje interesovanje za Sirmijum počelo je još u detinjstvu. Odrastao sam na Žitnom trgu, igrao sam se u gradu ispod kojeg se nalaze ostaci jednog od najznačajnijih rimskih gradova, a kasnije sam počeo da istražujem ne samo ono što je od Sirmijuma ostalo već i način na koji su njegovi stanovnici pravili predmete. S obzirom da su mi dede bile zanatlije, jedan obućar a drugi pekar, te da zanat imam u genima, posebno su me zanimale tehnologije starih majstora – kako su Rimljani pravili lampe, keramiku, staklo i obrađivali poludrago kamenje. Za mene Sirmijum nije samo arheološko nalazište već je i svojevrsna škola. Verujem da delo čoveka koji je živeo pre dve hiljade godina može da bude neka vrsta poruke ostavljene budućim generacijama. Dok posmatram staru skulpturu ili neki zanatski predmet, pokušavam da shvatim ne samo kako je izrađen, već i šta je majstor mislio dok ga je pravio. Kada se zainteresuješ za ono što je neko napravio, imaš osećaj kao da si se povezao s njim, jer možeš da vidiš kako je razmišljao i na koji način je nešto stvorio. Tako zapravo učiš – objašnjava Lazar.
Zajedno sa Muzejom Srema ovaj svestrani Mitrovčanin učestvovao je u programu rekonstrukcije rimskog kovanja novca, napravio je alate i matrice za kovanje, a sa muzejskim timom radio je, takođe, i na rekonstrukciji rimskih lampi. Na osnovu originalnog kalupa napravio je replike koje po izgledu veoma podsećaju na originale, a pred toga bavio se i izradom luksuzne rimske keramike tera sigilate. Na tome se nije zaustavilo njegovo interesovanje, nego je ušao u tajne proizvodnje kameo stakla i napravio staklarsku peć kakva je korišćena pre dve hiljade godina. Od Rimljana je naučio i kako se radi nakit od poludragog kamena ahata kojeg je pronašao na Fruškoj gori.
Zajedno sa grupom entuzijasta okupljenih oko njegove “Radionice rimskih zanata“ Lazar putuje na festivale, gde posetiocima pokazuje kako su stari Rimljani pravili razne predmete. Bio je u Nišu, pozivi su stizali iz Mađarske i Bugarske, a sada mu je u planu odlazak u Rim, jer su njegovi radovi – ručno izrađene rimske lampice, predmeti od tera sigilate i drugi proizvodi postali zanimljivi i posetiocima iz inostranstva. Njegove skulpture, nakit i radovi od kamena i bakra stigli su i do izložbi. Imao je jednu samostalnu i više grupnih, a ne nedavnoj beogradskoj izložbi “Grupa 27”, predstavljen je njegov rad skulptura od kamena sa Fruške gore.
Iako je mnogo vremena proveo pokušavajući da oživi znanje starih majstora, ovaj neumorni istraživač nije ostao okrenut samo prošlosti. Ono što je naučio iz starih tehnologija, ali i iz elektronike i sopstvenih eksperimenata, nastavio je da pretvara u ideje za vreme u kojem živi. Tako je nastao i „Vitak“ – neobično malo električno vozilo koje je Lazar osmislio, konstruisao i koje danas i sam vozi.
-Ovu ideju ultralakog gradskog električnog vozila koje ide 30 kilometara na sat počeo sam da razvijam još pre dvadeset godina. Polazio sam od jednostavne pretpostavke da za gradsku vožnju nije neophodan automobil koji može da ide velikim brzinama. Za odlazak na posao, u prodavnicu, po decu u vrtić ili školu i za kretanje po gradu dovoljno je vozilo koje je malo, lagano, jednostavno i jeftino. Napravio sam četiri komada, a sada radim i peti. Ovo vozilo zove se „Vitak“, a ime su mu dali moji unuci, koji su tako pogrešno čuli naziv pesme koja se ponavljala na snimku napravljenom dok sam sklapao automobil. Ja danas tim vozilom obavljam svakodnevne poslove i zahvaljujući njemu smanjio sam upotrebu svog automobila za oko 90 odsto. Konstrukcija “Vitka” je kompozitna, sa čvrstim ramom koji može da se okrene na krov ili bok bez deformacije. Vozilo je zamišljeno tako da može da se pravi u maloj radionici, bez složene fabričke proizvodnje. Ima dva motora, a svaki ima sopstvenu bateriju od 150 vati i kontroler. Oba se upravljaju jednom komandom. Ako jedna baterija oslabi, druga može da posluži kao rezerva za povratak kući. Može da se napravi i sa jednim, dva, tri ili četiri motora, pa čak i sa šest točkova i šest motora. Ekološko je i košta vrlo malo, mene je izašlo oko 1.500 evra, a kada bi se radilo fabrički cena bi mogla da mu bude oko 700 do 1.000 evra – priča Lazar o svom vozilu i dodaje da bi takav saobraćaj bio besplatan, sto posto bezbedan, ekološki čist, bez buke i uz korištenje već postojeće infrastrukture.
Njegovu ideju pre dvadesetak godina primetio je i Ford Global Company iz Amerike i dizajn za vozilo je objavljen na njihovoj internoj mreži koju prate inženjeri kompanije. Jedan inženjer mu je kasnije napisao da mu se dopada „perolak“ dizajn autobomila, ali da je njegova ideja desetak godina ispred svog vremena. Lazar se danas na to samo nasmeje i kaže: -Ispostavilo se da nije bila preuranjena deset, nego dvadeset godina, jer tek sada postaje aktuelna, kako zbog sve većeg broja automobila u gradovima, tako i zbog zagađenja i cene goriva.
Iako bi njegovi radovi mogli da imaju komercijalnu vrednost, ovaj neumorni stvaralac kaže da većinu njih ne želi da prodaje. Pravi ih za svoju decu i unuke, tako da nakit, skulpture i vozila ostaju u porodici.
A na pitanje šta je zajednička nit koja povezuje jednog inženjera sa svetom zanatlija, umetnika i pronalazača, Lazar uz osmeh odgovara:
– Ja sam iz podzemlja, iz Sirmijuma. Sve što sam naučio bilo je od starih majstora, onih koji su pre dve hiljade godina umrli i taj duh umetnosti je ono što povezuje sva moja interesovanja.
Avion – neostvaren san
Iako mu je ultralaki električni automobil danas najvidljiviji projekat, Lazar je godinama razmišljao i o letelicama. Kaže da je mogao da napravi avion, pa je osmišljavao konstrukciju koja bi mogla da poleti gotovo vertikalno, pravio modele i isprobavao ideju zasnovanu na velikom napadnom uglu krila. Ipak, tu je, kaže, prvi put svesno odlučio da stane.
– Mogao sam da napravim avion, ali to nikad nisam smeo da uradim zbog sebe, jer bih se zbog neke greške ubio. Čovek kod takvog eksperimenta nema pravo na istu vrstu improvizacije koju može sebi da dozvoli na kopnu. Zbog toga je avion ostao moj neostvareni san.
S. Mihajlović
foto privatna arhiva
