Na samom početku našeg razgovora, tek sekund pre nego što sam uključila diktafon, kroz šalu sam ga pitala da li je mačvanski ili sremski slikar. Odgovorio mi je baš onako kako sam, iskrena da budem, iz nekog razloga i očekivala: srpski.
Za Dragana Martinovića znam još od detinjstva. Kao neko ko je rođen u severnoj Mačvi, znala sam njegovo ime i prezime, znala da je naš „Gejak“ poznati slikar, ali, moram priznati, ne mnogo više od toga. Sve do velike izložbe „Vostani Serbije“, koja je 2018. godine organizovana u Galeriji „Lazar Vozarević“ u Sremskoj Mitrovici.
Posao me je tada odveo na otvaranje izložbe, a ono što sam videla ostavilo je na mene dubok utisak. Nisam poznavalac umetnosti i držim se one da je lepota u oku posmatrača, ali znam da su me pojedine slike ostavile bez daha i naterale da pred njima jednostavno zanemim. Pričale su neku svoju priču, možda ne onu koju svako ume da pročita, ali onaj ko je prepozna, ponese je sa sobom.
Od tada je prošlo osam godina, a život je konačno namestio priliku da, povodom punih pet decenija njegovog stvaralaštva, sednem preko puta Dragana Martinovića i razgovaram sa njim.
–Prvo što mi padne na pamet kada se osvrnem na poslednjih 50 godina jeste: opet bih. A drugo: kada pre proleteše sve te godine – kroz osmeh kaže Dragan, vraćajući se na same početke.
Rođen je 1957. godine u Bogatiću (Belotiću), u Mačvi, u porodici u kojoj su umetnost i pozorište bili deo svakodnevice. Prvi i svakako jedan od najvažnijih uticaja na njega imao je otac Milivoje, slikarski i pozorišno nadaren čovek, kojeg Dragan opisuje kao izuzetno visprenog.
Milivoje je iznenada preminuo u 47. godini, kada su Draganu bile svega 23, ali je ostavio dubok trag i u životu svog sina i u kulturnom životu Bogatića. I otac i sin među Mačvanima su poznati po istom nadimku, Martin, a uspomenu na Milivoja danas čuvaju i tradicionalni „Martinovi dani“, festival amaterskih pozorišta koji se održava u Bogatiću.
Uz oca, još jedna ličnost snažno je obeležila Martinovićevo odrastanje i budući slikarski put. Bio je to Milić Stanković, poznatiji kao Milić od Mačve, blizak prijatelj porodice Martinović, uz kojeg je Dragan odrastao od najranijeg detinjstva.
–Ja sam se, praktično, gajio na kolenu slikara Milića od Mačve. Pamtim ga još od svoje treće godine. Čitav život sam proveo uz njega i mnogo toga naučio, kao i od drugih slikara koji su dolazili u našu kuću, a kasnije, naravno, i na Akademiji – priča Martin.
Porodični dom Martinovića bio je mesto susreta ljudi iz različitih oblasti umetnosti, ali i javnog života. Slikari, glumci, muzičari i brojni drugi stvaraoci bili su deo okruženja u kojem je Dragan odrastao.
–Svako ko je nešto vredeo prošao je kroz našu kuću. U takvom okruženju sam odrastao da je bilo gotovo nemoguće da od svih tih ljudi nešto ne naučim – dodaje on.
Ta porodična kuća, toliko važna za njegovo odrastanje, uskoro će dobiti i jednu novu ulogu.
–Poklonio sam svoju rodnu kuću Opštini Bogatić i ona će biti preuređena u izložbeni prostor. Imaće tri celine: jedna će biti posvećena slikarstvu mog oca, druga njegovom bavljenju pozorištem, a treća njegovim prijateljima. Reč je o više od 70 imena, vrsnih umetnika iz različitih oblasti koji su u nekom trenutku boravili u našem domu – objašnjava Martin.
Prvu samostalnu izložbu imao je sa svega 17 godina. I ona je, kako kaže, nastala iz inata.
–Bio sam izbačen iz Šabačke gimnazije, pa sam, u inat profesorima koji me nisu voleli, napravio izložbu, a na svoju veliku radost, lično sam odneo pozivnice upravo onima koji su me „branili“, odnosno bili na mojoj strani – kroz osmeh se priseća.
Martinović je srednjoškolsko obrazovanje priveo kraju u Mitrovačkoj gimnaziji, nakon koje je 1976. godine upisao Likovnu akademiju u Beogradu, u klasi profesora Zorana Petrovića, kod kojeg je kasnije završio i postdiplomske studije. Od tih početaka do danas stala je karijera čiji obim dobro islustruju i brojke.
–Za 50 godina imao sam više od 300 grupnih i 200 samostalnih izložbi. Po celoj Srbiji, ali i po nekadašnjoj Jugoslaviji, skoro da nema grada u kojem nisam izlagao. Stigao sam na gotovo sve kontinente, osim Australije, i izlagao u vrlo ozbiljnim prostorima, od Pariza i Njujorka pa sve do Hong Konga – navodi.
Put od mladog slikara do priznatog umetnika nije, međutim, pratila samo naklonost publike. Od početka je, kaže, bilo različitih reakcija, ali su mu posebno značili ljudi od kojih podršku nije očekivao.
–Sredina uvek ima čitavu paletu reakcija. Ima onih koji su prvi da negativno komentarišu, onih koji te tiho i nemo podržavaju, kao i onih koji to čine glasnije. Ali najvažniji su oni od kojih nikada nisi očekivao podršku, a koji prate tvoj rad, cene ga i poštuju. To su uspešni, već izgrađeni ljudi, neko na koga si i sam gledao sa poštovanjem. Tako je bilo od mojih početaka, pa sve do danas – objašnjava slikar.
Među brojnim izložbama, gradovima i susretima tokom pet decenija postoje trenuci koji su ostali posebno urezani u sećanje. Jedan od njih Martinović vezuje za Beograd i početak devedesetih godina.
–Svaka izložba je priča za sebe, baš kao i svaka slika, ali ima jedna koja mi je izuzetno značajna. Bilo je to 1991. godine kada sam imao prvu samostalnu izložbu u Beogradu, ako izuzmem magistarsku izložbu 1984. godine, na koju su moji Mitrovčani došli autobusom, sa tamburašima. Sećam se, padao je neki sitan sneg, a ja sam išao kroz prestonicu rutom kojom sam do tada prošao bezbroj puta. U jednom trenutku pomislio sam: „Doživeo sam da za mene zna ceo Beograd. Osvojio sam Beograd.“ U tim mladim godinama valjda mi je bilo dozvoljeno da tako nešto pomislim. Danas me je zbog toga pomalo i sramota, ali jesam se tako osećao – ponovo kroz osmeh priča.
Posle svih gradova u kojima je izlagao, 3. oktobra vraća se rodnom Bogatiću, gde će tek drugi put u karijeri imati samostalnu izložbu.
–Veoma se radujem toj izložbi. Prvu samostalnu izložbu u Bogatiću imao sam 1980. godine, nedugo posle smrti mog oca. Prošlo je mnogo vremena od tada i povratak u rodno mesto za mene svakako ima posebno značenje – kaže Dragan.
Tokom tako duge karijere smenjivali su se različiti periodi, a Martinović položaj umetnika ne odvaja od društva i vremena u kojem stvara.
–Bilo je svega u mojoj karijeri, jer na nju, kao i na život svakog umetnika, utiče opšte stanje u društvu. Mislim da ovo nije moje vreme i da ću, kao i mnogi slikari, umreti kao relativno siromašan čovek, zato što se završnica mog života poklopila sa nekim lošim vremenom. A bilo je vremena kada sam briljirao – navodi on.
Kada je došao u Sremsku Mitrovicu prvo kao đak, a potom i trajno, Martinovića je poznavao tek mali krug ljudi, uglavnom školskih drugova i njihovih porodica. Decenijama kasnije, njegovo prisustvo u kulturnom životu grada daleko prevazilazi slike nastale u ateljeu.
Član je „Lade“, najstarijeg udruženja likovnih umetnika na Balkanu, ULUS-a i Udruženja likovnih umetnika „Sirmijum“, a bio je osnivač i idejni vođa Udruženja likovnih umetnika „Esnaf“. Pokretao je i druge inicijative, među kojima su „Volim Mitrovicu“ i Društvo za kulturu življenja „Oko“.
–Ima stvari koje sam uradio za Sremsku Mitrovicu, a za koje Mitrovčani možda i ne znaju. Bio sam inicijator podizanja spomenika, svi odlivci spomenika stizali su u mom automobilu, a „Esnaf“ je podigao spomenik Lazaru Vozareviću. Oslikao sam i prvi mural u gradu. U jednom trenutku imali smo ih 16 i tada ih je Mitrovica imala najviše u Srbiji. Danas ih, recimo, Čačak ima 115 – priča Martin.
Deo sebe ostavio je i generacijama kojima je prenosio znanje. O pedagoškom radu, međutim, govori iz ugla nekoga ko nije samo podučavao druge već je, kako kaže, i sam od njih učio.
–Najveći dobitnik u mom pedagoškom radu jesam ja. Dobar pedagog mora da bude spreman da radoznalom detetu, mladom čoveku, pa i odrasloj osobi, u svakom trenutku da odgovor koji će izdržati sud vremena. Pedagogija je fenomenalna stvar za onoga ko za to ima snage, živaca i žicu. Ja sam sebe isklesao klešući druge. Ako pokušavam nekoga da vaspitavam, onda pre svega ja moram da budem vaspitan. Od dece i studenata sam mnogo naučio – kaže.
Pet decenija stvaralaštva donelo mu je i brojna priznanja, ali u sećanju nisu ostala samo ona najveća.
Kada navodi kada je čovek mlad, priznanja mu izuzetno znače, pa tako pamti neke diplome još iz osnovne škole, pa i prvu pohvalnicu koju je dobio od učiteljice. U tom trenutku ona je za njega bila nešto najveće. Jedna od prvih velikih nagrada bila je „Petar Lubarda“, koju je Martin dobio kao student treće godine. Kasnije su došli „Mina Karadžić“, Vukova nagrada, Vidovdanski zlatni orden, priznanje Vojvođanskog salona, nagrada Opštine Bogatić, kao i zvanje počasnog građanina Nevera u Francuskoj.
Posle svega što je stalo u proteklih pola veka, Martinović ne govori o završenoj priči. Misli su mu i dalje okrenute onome što tek treba da nastane.
–Slike mi stalno prolaze kroz glavu. Svašta mi pada na pamet, a onda polako uobličavam ideje i razmišljam šta bi od svega toga moglo da se pretoči u stvarnost – priča Martinović i dodaje:
–Da se ponovo rodim, isto bih sve radio, možda čak i više.
A kada govori o talentu koji mu je odredio životni i stvaralački put, Martinović ga ne doživljava samo kao dar, već i kao obavezu.
–Bog je škrt na daru i talentu. Ako me je Bog darovao, onda je moja obaveza da taj dar iskoristim i da iza sebe ostavljam tragove i dokaze o talentu koji mi je dao – završava Martin.
D. Tufegdžić
Foto: privatna arhiva
