-Bio je to septembar 1962. godine kada sam, posle završene osnovne škole u rodnom mestu Rajići kod Okučana, došao u Beograd na školovanje kao stipendista Železničkog transportnog preduzeća. Posle četiri godine školovanja raspoređen sam na pripravnički staž u železničku stanicu Martinci. Dolazak u to pitomo ravno sremsko selo bio je za mene velika nepoznanica, ali sam znao da se nalazi na važnoj magistralnoj pruzi kojom dnevno prolazi više od 200 vozova. To je za mladog čoveka predstavljalo veliki izazov i odgovornost, ali i priliku da se dokaže – priseća se Mirko Dragojlović svog dolaska u Martinice.
Odmah po dolasku, kaže, osetio je pripadnost i brzo se uklopio u sredinu. Kaže da su ga Martinci prihvatili na najlepši način i da se brzo zbližio sa mladima i uključio se u sportske aktivnosti. Iako je fudbal bio najzastupljeniji, Mirko je video potencijal i za razvoj rukometa i odbojke.
-To me je posebno privuklo, jer sam već imao iskustva kao igrač i pohađao sam kurs za rukometnog trenera. Ubrzo sam počeo da radim sa mladima, da ih okupljam i usmeravam, a rezultati su se videli već na prvim utakmicama. Polovinom 1967. godine formiran je RK Borac, koji je kasnije prerastao u RK Mladost. Taj rad me je kasnije odveo i u ŽRK Srem gde sam proveo decenije radeći sa svim kategorijama igračica. Kao trener sam održao preko 4.000 treninga i učestvovao u više od 600 utakmica. Igrao sam i bio trener sve do 1975. godine u Martincima, a nakon toga sam bio trener u ženskom rukometnom klubu Martinci i Srem. Paralelno sa tim, radio sam kao otpravnik vozova – navodi Dragojlović.
Svestranih interesovanja, u potpunosti posvećen svom selu i radu mladih, Mirko Dragojlović se pored sporta trudio i da doprinese stvaranju muzičke, recitatorske, dramske i informativne sekcije. U selu osnivaju VIS „Deca ljubavi“, pokreću foto-novine, razglas, potom i bilten „Glas Martinaca“. Organizuju „Prvi glas Martinaca“, „Susret prijateljstva“, obeležavanje značajnih datuma, seoske slave, putovanja u druga mesta, učešće u radio i TV emisijama…
Tih godina Mirko se zalaže za osnivanje kluba mladih umetnika „Jovanka Gabošac“, koji kasnije prerasta u KUD, kao i za oživljavanje Kluba mladih poljoprivrednika. Godinama je biran za predsednika omladinske organizacije u selu (1969 – 1975), potom i za člana Opštinskog komiteta omladine u Sremskoj Mitrovici. Bio je i odbornik u Skupštini opštine.
Posebno mesto u njegovom radu zauzima informisanje i pisanje. Još od 1974. godine je saradnik „Sremskih novina“ gde je imao više od sto priloga. Bio je uključen i u izradu monografija, pisao o sportu i kulturi, radio kao dopisnik i komentator. Ističe da veruje u onu izreku “Što nije zapisano – nije se ni dogodilo”.
Podugačka je lista uspeha, nagrada i priznanja – u sportu, kulturi, društveno-političkom radu, na poslu – kojima se diči ovaj svestrani Martinčanin, a od 1977. godine žitelj Sremske Mitrovice. Tu su Zlatna plaketa samoupravljača, Bronzana značka sindikata Srbije, Novembarska nagrada, brojne titule juniorki ŽRK Srem…
Danas, u osmoj deceniji života, i dalje je aktivan i ispunjen.
-Kažem za sebe – star sam, ali u srcu još uvek mlad. Toliko sam mladosti proživeo da sada imam šta da trošim. Danas uživam sa porodicom, suprugom LJiljanom, sa kojom sam više od 55 godina u braku, sinovima Stevicom i Pericom i unucima Ninom, Urošem, Anom, Biljanom i Isidorom koji su uspešni i u školi i u sportu. To mi daje snagu i motivaciju. Aktivan sam i u udruženju penzionisanih železničara, kao i u društvenom životu grada – kaže Dragojlović.
Svih proteklih godina uvek je ostao u kontaktu sa Martincima. Ističe da je ovo selo ostavilo neizbrisiv trag u njegovom životu i dodaje:
-Martinci su moje drugo mesto rođenja. Tu sam dobio priliku, tu sam stvarao, učio i gradio. Taj put ne bih menjao ni za šta, jer je bio ispunjen radom, ljudima i lepim događajima.
S. Mihajlović
