Jedan od običaja koji je nekada bio sastavni deo života u selima severne Mačve, a danas živi samo u sećanjima starijih meštana, jeste dolazak takozvanih Lazarica. Taj običaj, koji je polako utihnuo pre više od nekoliko decenija, i dalje živi u pričama, poput one Matije Tufegdžića iz Salaša Noćajskog, koji se sa setom seća svog detinjstva i Lazarica koje su tada pohodile selo.
–Na Lazarevu subotu, dolazile su Romkinje sa decom. Bilo ih je dosta, pevale su, igrale, a mi ih darivali. Išle su od kuće do kuće, pesme su bile na srpskom, uglavnom vezane za praznik ili prizivanje kiše – da godina bude rodna. Ima tome više od deset, ma i dvasedet i više godina kako ih nema – priča Matija.
Obučene u duge šarene suknje i haljine, okićene cvećem i mladim grančicama vrbe, Lazarice su bile prava prolećna povorka radosti. Nosile su cegere za darove, u koje su meštani stavljali ono što su imali – slaninu, jaja, pasulj. Novac se retko davao, ali su ih ljudi dočekivali s poštovanjem i srdačnošću.
–Bilo je zanimljivo, sećam se da ih je bilo baš dosta. Po čitavoj ulici, po selu, jedne za drugima. Mi deca smo ih s nestrpljenjem čekali. Dolazile su svake godine, redovno i to uglavnom Romkinje sa Modrana. One su uvek znale gde idu – često su ranije radile kod tih ljudi, pa su sada dolazile s decom, unučićima… Izađeš ispred kuće, gledaš, slušaš. Bilo je to nešto posebno – kaže Matija.
Uz Lazarice, i drugi običaji polako su nestajali. Romi su ranije dolazili i na seosku slavu – Trojice, tada bi čergari dovodili i mečku. I taj prizor, nekada uobičajen, nestao je još osamdesetih godina.
–Lazarice su mi ostale u lepom sećanju, jer je to bio ceo doživljaj. Radovao sam im se. Danas ih više nema, ali sećanje ne bledi na tu pesmu, nošnju, na neku radost koju su donosile – zaključuje Matija.
D. Tufegdžić
Foto: ilustracija
