Piše: Boris Miljković
Sada ih imam dva. Jedan moj porodični, star blizu veka, i jedan kofer familije Ralić kojih više nema. Nema više ni Dimitrijevića, Opačića, Tanackovića i mnogih drugih familija koje su odvajkada bile ovde. Verovatno bih i iz njihovih kofera „izvukao“ priče, slike, sećanja i živote ljudi kojih više nema.
Gledajući crteže deda Boška Ralića sa početkom četrdesetih godina prošlog veka, pitam se kakvo je detinjstvo on imao? Da li je voleo Dunav, da li je pecao, penjao se po dudovima, vozio na šinskim kolima, isprezao konje sa ocem, dedom? Da li je trčao po letnjem pljusku ulicom?
Otvorim kofer, pa zatvorim, i već vidim taj naš šor nekada. Vidim te dečake, vidim ljude kada se vraćaju sa njive konjima pred sumrake, vidim da sunce je i tad zalazilo tamo iza „sirovog“ duda. Vidim šešire, na konjima zvekire, vidim slave, vidim tugu, vidim sreću. Onda stanem, da li da pišem. Hoću-neću, sebe lomim. Dovoljan mi jedan detalj da se priča sama napiše, a ne ceo kofer.
Ti koferi su sećanja jaka, u svakom se izvuče život nekog čoveka, žene, devojčice, dečaka ili cele porodice koje više nema. Mnogo sam kofera Srema dobio kroz priče ljudi, mnogo sudbina tužnih, mnoge sam kroz priče oživeo. Svako selo Srema mi je otvorilo vrata.
Pisao sam, ne iz inata, već da sačuvam uspomenu kada je brat izgubio brata usred rata. Kada su nam otimali, ubijali nas, kad smo se ženili, pili i veselili, srećni bili, koliko su konje voleli, pisao sam i o njima, Sremačkim konjima.
Pisao sam o svemu, jer ja sam rođen i živim u njemu, mom Sremu…
