Zaplakao bih sada kada se setim onih lepih bašta, onih običnih babinih kolača i dedinog jastuka na sitne kocke. A mekan k`o duša, pun perja od gusaka. Setim se atara i na Carskom drumu topola, setim se po guvnu dudova, na krajevima bašta bagrena…
Piše: Boris Miljković
Moje selo Stari Banovci je specifično. Bilo puno zanatlija nekad, puno paora i stočara. I selo sa dosta ribara jer smo na obali Dunava. Imali smo puno kafana i puno sveta je dolazilo kod nas.
Pišem vam u prošlom vremenu. O onom vremenu kada deda Čeda protera stotine ovaca u predvečerje glavnim šorom ka svojoj kući. Pišem o selu gde si na ulici mogao ubrati jabuku ispred svake kuće u selu. Pišem o duši jednog sela. Pišem o Sremu kojeg više nema u njemu‚ u mom selu.
Ostali su poneki tragovi. Ostale su još poneke cigljom patosane avlije. Ostao je još poneki tračak nade da smo tu.
E, kakvo je to selo bilo. U jesen pune kotobanje kuruza, a obori puni svinja.Petlovi su budili zoru, a sat crkveni ti iz daleka pokazivao vreme. A klupe na šoru pune su priča bile. Pa sednemo onako mali i slušamo priče naših starih.
Zaplakao bih sada kada se setim onih lepih bašta, onih običnih babinih kolača i dedinog jastuka na sitne kocke. A mekan k`o duša, pun perja od gusaka. Setim se atara i na Carskom drumu topola, setim se po guvnu dudova, na krajevima bašta bagrena.
E, kakvo je to selo bilo. Ne znaš kada je bilo lepše u proleće, leto, jesen ili zimu. Setim se jaganjaca, crnih cigaja u proleće. Setim se konja, ma setim se svega.
Pitaćeš me možda, druže, a šta je tu lepo?
Selo ko selo. Al reći ću ti jednom i zacelo da to selo je imalo dušu. I dušu i običaje. Imali smo život bez briga imali smo svečare i zabijačke. Imali smo naše običaje.
Sve smo zapustili onog dana kada više jabuke na šoru nismo krečili. E, da mi je još jednom prošetati na Malu Gospojinu onim šorom i pogledom preći preko stabala onih okrečenih jabuka. I osetiti one mirise, onih babinih kolača. E, da mi se probuditi još jednom u onom mom selu koje je mirisalo na jorgovan.
E, kakvo je to selo bilo u duši Sremačkoj sam ga puno puta snio. A leti te budi miris Dunava i miris zrelog žita i mladog kuruza iz atara. E kakvo je to selo bilo, suzom bih ga zalio i zemlju poljubio kada bih se u ono vreme vratio.
Bar na tren da osetim onaj moj Srem…
