„Bol je neizbežna, patnja je stvar izbora.“ Rečenica koja me je vodila kroz mnoge trke i dovela do brojnih postolja. Sitnice koje prave veliku razliku. No, da bih mogla da pričam o sadašnjosti, moram da se vratim na početak i ispričam vam kako je sve počelo… počinje svoju priču Mina Kosanović.
Kao unuka Jovice Subotića, priznatog srpskog atletičara, moglo bi se reći da joj je trčanje bilo „suđeno“, ali na iznenađenje mnogih, kao mala, a kasnije i kroz tinejdžersko doba, kaže, mrzela je trčanje i samu pomisao na isto.
– Tokom odrastanja mislim da nije postojao kros ili trka na kojoj nisam učestvovala. Pored toga što sam i tada postizala solidne rezultate, sve je to bilo u drugom planu jer trčanje nije bilo nešto čime sam želela da se bavim. Od 7. godine sam trenirala karate, a kasnije i rukomet. Dalje, 2014. ulazim u svet fitnesa i ljubav prema sportu je ponovo na visokom nivou. Treninzi u teretani tri puta nedeljno mi nisu bili „dovoljni“. Razmišljajući šta bih mogla, trčanje i provođenje vreme napolju je bilo jedna od opcija. Malo po malo, dani u kojima sam trčala su se povećavali – priča Mina.
Međutim, kako je sad već bilo dosta treninga, kako u teretani, tako i trčanja, počele su da se javljaju i prve povrede.
– U to vreme, malo ko je mogao da me uputi u neki plan treninga gde trčanje i teretana mogu zajedno. Uglavnom sam nailazila na odgovore poput: „Ma šta će ti to?“, „Drži se ti samo jednog.“. To je bilo dosta razočaravajuće. Nisam odustajala. Držala sam se misli da ta dva sporta mogu samo da me unaprede. Tako sam počela da istražujem, čitam, edukujem se oko kompatibilnosti više sportova i kako spremnost podići na viši nivo, a da povrede nisu nužne. Drago mi je da u sebi imam tu dozu tvrdoglavnosti koja mi ne da da odustanem kad naiđem na „zid“ – kaže Mina i dodaje:
– Milan Grubić, moj trener u karateu, trčao je polumaratone, i uz njega sam mogla da dobijem širu sliku treninga trčanja, koji su bili veoma značajni kao podloga svemu dalje što sledi. Polako sam dolazila do toga kako da me trening u teretani jedan dan, unapredi na trčanju narednog. U vreme korone Trail i OCR trke su dobile na značaju. Akcenat je bio na zabavi. Skupilo se društvo i tako smo počeli da idemo sa trke na trku. Uvek smo trčali zajedno, prelazili prepreke, bio je pravi doživljaj. Međutim, osećaja na kraju trka nije bilo. Kao da je nešto falilo.
Ipak, uskoro je usledila trka koja je sve promenila.
– Bio je maj. Išli smo na Taru i „Tribalion“ trku sa preprekama. Drugarice su se „udružile“ i rekle da ovu trku moram da trčim bez njih, odnosno da idem svojim tempom i da ih ne čekam. Tako je i bilo. Trka se završila, bila sam zadovoljna kako sam istrčala. Otišli smo na zajednički ručak, ne čekajući proglašenje, ipak je sama pomisao na to bila nestvarna. U toku ručka, jedna drugarica je uzviknula „Mina, treća si“. Osećaj, u tom trenutku, nije mogao da se uporedi ni sa čim do tada. Kada su se utisci slegli, misao koja mi se „motala“ po glavi je bila da sam ja ovo veliko treće mesto osvojila sa minimalnom pripremom (bar po meni to nije bilo na nekom ozbiljnijem nivou) i da, ako uložim još malo napora u samu kombinaciju treninga, stvarno mogu da pariram devojkama koje redovno osvajaju trke. Tako je i bilo, trka za trkom, a ja sam ih završavala uvek u prva tri mesta.
Posle pola godine, na osnovu rezultata, usledio je poziv Planinarskog kluba „Tara“ iz Bajine Bašte, da nastupa za njih u Nacionalnoj seriji. Ozbiljna trkačka imena su se pojavila u klubu, što Mini nije ostavljalo ni trunke sumnje da im se ne priključi. Takmičiti se rame uz rame sa velikim imenima ovog sporta, kako kaže, u njoj izaziva veliki osećaj časti, zadovoljstva i sreće. Čast što je jedna mala devojčica, koja nije poklekla kada je bilo teško, izborila, ni sa čim drugim, no svojim patikama, ovo mesto među atletama.
Za kraj, Mina ima jedan savet:
– Ko god čita ovo, poručujem mu: ne odustaj, čak i ako izgleda teško i ne vidiš izlaz. Možda si bliže vrhu nego što misliš. A ja? Pa ja sam tek počela, čekaju me mnoge neosvojene planine – završila nam je svoju sportsku priču Mina Kosanović.
N. K.
