Naša upornost se isplatila. Nismo ni slutili da je penzionera teško zateći u slobodnom danu, da ne radi ništa, kako bismo ukrali vreme za ovaj intervju.
-Uvek ima posla oko kuće, popravi ono, popravi ono, nahrani životinje, popij rakijicu sa komšilukom i ode dan, kaže Bunijevac koji nas je srdačno sačekao u svom domu.
Šezdeset godina Vitomir Bunijevac iz Inđije proveo je na gradilištima. Počeo je kao sedamnaestogodišnjak, učio uz stare majstore, radio na visini, po kiši, mrazu i vrućini. Najduže je bio kranista, punih 35 godina.
-Do tada sam bio zidar, odnosno učenik kod starog majstora, kojeg pamtim po strogoći i preciznosti, priseća se on svojih pripravničkih dana u građevinarstvu.
Danas, kad prođe pored neke od zgrada koje je gradio, zastane pogledom. Za građevinara, kaže, svaka takva zgrada je spomenik za ceo život.
-Kad građevinac prođe pored zgrade koju je nekada gradio, on je ne vidi istim očima kao ostali ljudi. Drugima je to samo zgrada. Njemu su to godine života, radni dani, znoj, umor, ljudi sa kojima je delio gradilište i ruke koje su ugradile deo sebe u njene zidove, objašnjava naš sagovornik.
Bila je 1964. godina. Prvog radnog dana stigao je u Đurđevo. Radili su svinjce. Nije bilo današnjih mašina koje obavljaju najteže poslove. Sve se radilo ručno. Na gradilištu je bilo oko stotinu zidara.
–Svi su radili kao jedan, golim rukama, neko i bez rukavica, priseća se Vitomir Bunijevac.
Vremena su se, kako kaže, promenila i takoreći, izopačila.
–Danas mladi neće da idu u majstore. Imaju dizalice, kranove, betonjerke, ne radi se više sve ručno. Nekada je bilo drugačije, priča Bunijevac.
A tada se majstor postajalo uz majstora. Nije bilo dovoljno doći na gradilište i reći da znaš. Gledalo se, slušalo, pamtilo. Stariji su pokazivali, mlađi upijali. Na gradilištu se najbolje videlo ko je pravi majstor.
–Građevinski radnici su uglavnom bili samouki. Učilo se uz majstore. Gledaš kako on radi, pa polako učiš. I tada se imala diploma, interna kvalifikacija, ali nije papir bio najvažniji. Važno je bilo da znaš da radiš, nastavlja majstor.
Greške su se, kaže, dešavale i onda, kao što se dešavaju i danas. Ni rukovodeći kadar nije uvek imao formalno stručno znanje. Poslovođa je često vodio poslove na osnovu godina provedenih na gradilištu i iskustva koje je stekao.
A iskustvo je na gradilištu bilo neprocenjivo. Vitomir je najduže radio kao kranista. Više od tri decenije bio je za volanom krana, visoko iznad zemlje, odgovoran za posao u kome nema mesta nemaru.
–Nije to bio lak posao. Stalno si na visini. Radiš i ne razmišljaš ni o čemu drugom, samo o poslu. To je ozbiljna odgovornost.
Kao i svaki drugi, ovaj posao zahtevao je maksimalnu posvećenost i pažnju.
-Ne možeš ti da popiješ čašu rakije i da ideš na kran. Vreme nije pitalo da li je radni dan. Radilo se i kada je mraz stezao, i kada je sunce peklo. Nije lako ni na velikom minusu, kaže, ali nije lako ni na velikom plusu. Građevina ne čeka.
Jedan od poslova koji posebno pamti bio je u Vršcu, na aerodromu, kada su zidali kontrolni toranj.
–I danas ga vidim na televiziji. Tu sam jedan mesec radio 326 radnih sati. Toranj je morao da bude završen. Približavalo se takmičenje u jedriličarstvu i nije bilo vremena za odlaganje.
Radilo se danima i noćima. Moralo je da se završi. Sve vreme smo bili odsutni od kuće. Trpela je i porodica. Teško je to bilo.
Ali za čoveka koji je život posvetio građevini, nije bilo mnogo vremena za pitanje da li je teško. Posao je morao da se uradi.
Iza njega su ostale brojne zgrade. Neke su mu danas gotovo nevidljive dok prolazi gradom, jer su postale deo svakodnevice. Ali on zna gde su. Zna i šta je u njima ostavio.
–Sve zgrade na kojima sam radio, kad sad naiđem, vidim ih i setim se. To je za građevinara jedan spomenik za ceo život. To su njegove ruke uradile.
U Inđiji posebno pamti zgradu kod škole „Petar Kočić“, koja je, kako kaže, prva zgrada izgrađena u gradu, 1969. godine. Pamti i zgradu na Trgu slobode. Danas su to samo delovi gradskog pejzaža. Za njega su stranice jedne radne biografije.
–Kad prođem pored njih, setim se koliko smo znoja tu uložili.
Građevina se u međuvremenu promenila. Tehnologija je donela brzinu, mašine su zamenile ljudske ruke tamo gde je nekada čovek radio satima. Zgrade se danas podižu mnogo brže. Ali Bunijevac se pita šta se sve dobija, a šta gubi u toj trci.
–Nekada je trebalo više vremena da se napravi zgrada. Sada je tehnologija drugačija. Danas ugrađuju zid među stubove i taj objekat ne može biti visokokvalitetan. Dobiju na brzini, ali ne i na stabilnosti.
Njegovo objašnjenje je jednostavno: zid, stubovi i ploča treba da budu povezani.
–Svugde se računa brzina. To je bitka za profitom. Kvalitet se, kaže, najbolje vidi onda kada dođe nevolja.
Seća se Vitomir zemljotresa u Turskoj. Jedna zgrada se srušila, druga nije. Za njega je to bila još jedna potvrda onoga što je čitavog života učio na gradilištu, kvalitet gradnje nije nešto što se vidi samo dok se zgrada pravi. On se dokazuje godinama.
Danas sve manje mladih želi da nastavi ovaj zanat. Nema više ni škola za zidare, tesare, armirače kao nekada. I oni koji steknu diplome često biraju druge poslove.
–Malo ih se zadrži na tom teškom poslu. Imaju diplome, ali biraju druge poslove. Nije diploma dovoljna. Radnik sa diplomom je najlošiji majstor ako ne zna da radi. Zato mladima ima jedan jednostavan savet.
–Neka rade posao oni koji vole. To je uslov da ga rade najbolje što mogu.
Njegov radni dan nekada nije trajao osam sati. Leti se radilo deset i više, zimi osam.
A kad se završi smena?
Na to pitanje majstor se samo nasmeje.
–Kad dođemo kući. Ako te i tamo ne čeka neki posao.
Šezdeset godina kasnije, Vitomir Bunijevac više ne stoji na kranu. Ali gradilišta su ostala u njemu. Ostale su i zgrade.
Dok drugi prolaze pored njih, on u njihovim zidovima možda još čuje zvuk gradilišta, vidi ljude koji su nekada radili pored njega i prepoznaje sopstvene godine.
Jer neki ljudi iza sebe ostavljaju fotografije, neki knjige, neki potpise. Građevinci ostavljaju zgrade.
Ali Vitomir nije čitavog života gradio samo kuće, zidove i zgrade. Njegove najvažnije građevine odrastale su pod njegovim krovom, njegova deca. Majstorskim rukama nije im prenosio samo znanje o malteru, cigli i dobrom zidu, već i ono mnogo važnije, kako se u životu gradi čovek.
A njegova deca imala su od koga da nauče: od oca koji je šest decenija znao da se svaka dobra građevina, pa i čovek, gradi strpljivo, temeljno i s ljubavlju.
Mirjana Stupar
