Svašta nešto bivše ima u Mitrovici. I dan danas kada sa nekim treba da se nađemo, mesto sastanka dogovara se kod Ankice, Žitoprometa, na Majmuncu, kod SDK, kod Čelika, Stoteksa, Modne kuće, pa čak i kod bioskopa – „Jedinstvo“ i „Fruška gora“.
Pitaju se oni mlađi: „Kakvog, bre, bioskopa?“.
Pa, verovali ili ne, Mitrovica je imala ne jedan, nego čak dva prava pravcata bioskopa, koji apsolutno zasluženo moraju da se nađu u rubrici „Mesta kojih više nema“.
Onaj, što bi rekli, pravi, glavni bioskop, svakako je bio „Fruška gora“. U nekadašnjoj Ulici Borisa Kidriča, današnjoj Kralja Petra Prvog. Bio je to bioskop sa karakterističnim crvenim sedištima i pravim bioskopskim balkonom. Na ovom mestu, mnogi su se po prvi put susreli sa najpopularnijim holivudskim naslovima, i to premijerno, a u tim danima, sećaju se naši sugrađani osamdesetih godina prošlog veka, karte su se kupovale i od tapkaroša, ljudi koji su se bavili danas potpuno izumrlim zanimanjem.
Pred bioskopom su se prodavale i čuvene semenke u fišeku, bele i crne, kao i nezaobilazne kokice. Ljuske suncokreta redovne su bile pod sedištima, što je u današnje vreme potpuno nezamislivo.
A atmosfera, pa to se onome ko bioskop nije doživeo ne može ni opisati. Pogotovo u trenucima kada bi na red stupila neka slobodnija, da ne kažemo erotska scena. Pa, pravi šok je to nekad bio, jer nije golotinje bilo na sve strane kao danas.
Filmovi su se davali popodne i uveče i gotovo da nema mladog čoveka koji pre trideset i kusur godina nije redovno išao u bioskop. Pa makar i u manje elitno „Jedinstvo“.
Šta, niste čuli ni za „Jedinstvo“? Oni koji danas gaze tridesete, ovaj bioskop nisu zapamtili. Ali se dobro sećaju noćnih obroka na njegovom stepeništu nakon letnjih izlazaka. O ovom bioskopu i ta generacija mogla je čuti samo od svojih roditelja, koji su baš na ovom mestu, sedeći na klupama i grejući se na furunu u zimskom periodu, gledali nikog drugog nego čuvenog Brus Lija. Zajedno sa komšijama iz Jalije, koji su redovno nakon projekcije demonstrirali najnovije Kung-Fu poteze.
I baš ta generacija, koja je zagazila u četvrtu deceniju života, poslednja je koja je imala priliku da vidi mitrovačke bioskope. Ja, kao autor ovih redova, sećam se poslednje projekcije „Zone Zamfirove“ na koju su me početkom dvehiljaditih vodili roditelji. Već tu nije bilo velike gužve. Bioskop je očito bio pred gašenje i sve je izgledalo nekako tužno. A, iz finansijske bule, nisu ga izvukli ni brojni izdati lokali, kojih se kao kroz maglu još sećam.
Danas, na mestu „Fruške gore“, nalazi se optičarska radnja, pekara, banka… „Jedinstvo“ i dalje stoji pusto na uglu Vodne i Kuzminske ulice. A u narodu se šuška o otvaranju modernog bioskopa u tržnom centru. Pa, čak i da se otvori, po mišljenju mnogih, on nikad neće imati ono što su bioskopi nekad imali. Ono što mnogi danas ne razumeju. Jer, uprkos tome što su neki bioskopi umesto fotelja imali drvene klupe, imali su dušu. A to je ono što nam u današnje vreme ponajviše fali…
N.M.
