Postoje ljudi koji su čitav svoj život posvetili jednoj ideji. Ne zbog slave, niti zbog novca, već zato što su verovali da sport gradi ljude. Jedan od njih je i Radovan Rakac Vukadinović, čovek čije je ime decenijama bilo neraskidivo vezano za Košarkaški klub „Železničar“ iz Inđije.
Kada je 1975. godine postao sekretar kluba, verovatno nije ni slutio da će u toj ulozi ostati narednih trideset godina. Za njega to nije bila funkcija, već način života. Dan je počinjao i završavao se u klubu, uz treninge, utakmice, organizaciju putovanja, razgovore sa igračima i rešavanje brojnih problema koji su pratili rad jednog sportskog kolektiva.
– Klub mi je dao mnogo više nego što sam ja njemu mogao da dam. Tu sam naučio šta znače odgovornost, drugarstvo i požrtvovanje. Zahvaljujući košarci postao sam bolji čovek, kaže Vukadinović.
Za sve te godine bilo je bezbroj pobeda i poraza, ali neke uspomene ostaju neizbrisive. Posebno mesto u njegovom sećanju zauzima sezona 1990. godine, kada je „Železničar“ izborio plasman u Prvu ligu Jugoslavije. To je bilo vreme kada su inđijski košarkaši igrali protiv najboljih klubova i kada je čitava varoš živela za sport.
-Jedna od najvećih pobeda, priča Vukadinović, bila je protiv ekipe Puljanke iz Pule. Ta utakmica ostala je upamćena kao jedno od najvećih iznenađenja tog prvenstva i dokaz da srce, zajedništvo i upornost ponekad vrede više od svake prognoze.
Ipak, uspeh nije dolazio lako. Nedostajali su novac, uslovi za rad, adekvatna sala i oprema. Mnogo toga počivalo je na entuzijazmu ljudi koji su svoje vreme poklanjali klubu.
– Bez volontera, prijatelja kluba i ljudi koji su bili spremni da pomognu, mnoge stvari ne bi bilo moguće realizovati, ističe on sa zahvalnošću, ne zaboravljajući da pomene brojne saradnike koji su ostavili trag u inđijskom sportu.
Za njega je, međutim, najveća pobeda nešto što se ne može izmeriti peharima. To su generacije dečaka i devojčica koji su odrastali uz košarku, učili disciplinu, poštovanje i timski duh, a kasnije postali uspešni ljudi u svojim profesijama.
Sport je, kaže, uvek bio mnogo više od igre.
– Najvažnije je da iz kluba izađu dobri ljudi. Rezultati se pamte neko vreme, ali karakter koji sport izgradi ostaje za ceo život.
Iako su godine donele neka nova vremena i drugačiju organizaciju sporta, ljubav prema košarci kod Radovana Rakca Vukadinovića nije izbledela. I danas sa ponosom govori o klubu, igračima, trenerima i svima koji su gradili sportsku priču Inđije.
Kada se osvrne na skoro ceo svoj život proveden uz košarkašku loptu, ne govori o ličnim zaslugama. Radije priča o ljudima koje je upoznao, prijateljstvima koja su trajala decenijama i klubu koji je za njega bio druga kuća.
U vremenu kada se uspeh često meri novcem i ličnom koristi, životna priča Radovana Rakca Vukadinovića podseća da postoje vrednosti koje ne zastarevaju, ljubav prema sportu, nesebičan rad i vera da se ulaganjem u mlade ulaže u budućnost čitave zajednice.
Mirjana Stupar
