Piše: Boris Miljković
„Lako je tebi sad biti pametan?“
Pa, realno, jeste. Sad mi je lako!
I ja to ne krijem kao što nisam krio težinu svog života ranije. Kod mene je samo jedna misao bila od onog dana kada sam postao otac, a to je da uradim najbolje za svoje dete, za moju ćerku.
Kasnije na svet došao i sin. Nekako, za ćerku mi bilo lakše, a sad sin. Malo sam se stresao, iako svi očevi žele muško. Ja sam bio više za žensku decu.
Mog oca je „sažvakalo“ ovo selo, razbilo na komade, plus ranjavanje moje sestre po ocu i borba za njen život. Samim dolaskom sa posla u gradu gde su mu sva vrata bila otvorena, on ovde gubi u startu. Časno je radio i vodio ovo selo do devedeset treće. Nije mogao više pritisak sela, porodičnu tragediju i sve to zapakovano zajedno izdržati. Povukao se u sebe i više niko nije mogao dopreti do njega.
Ja sam imao viziju i učio svoju decu da vole svoje mesto, ali da idu odavde. Bukvalno sam ih gurao. Delimično sam „sažvakan“ bio i ja, ali ja znam sve ljude ovde, znam da predvidim, osetim i uglavnom meni je mesto ovde. Mojoj deci, k`o ni mom ocu nije. I to sam ih uveravao od malih nogu.
Moji klinci su „Spartanci“, oni su radili k`o deca sve oko kuće, pomagali nama kada nas bolest kosila jedno za drugim. Obijali pragove bolnica dolazeći u posete meni, dedi, majci. Sekli drva, hranili životinje, radili sve kućne poslove. Na raspustima radili da zarade. Mihajlo sa četrnaest godina kupuje Bastu, malo ždrebe, od novca koji je sam zaradio. Andrea odlazi u Tursku na more od novca koji je sama zaradila.
Ja im nisam dao, nisam mogao jer samo lekovi za nas troje su par godina bili mesečno k`o pola plate.
Ali moje reči su im uvek bile u glavi: „Vi morate ići odavde, morate videti sveta, upoznati ljude. Otići ne znači napustiti. Samo neću da budete ovde jer ja znam zašto. Nikom ne polažite račune, nikog nemojte oštetiti i nikog se ne bojte. Strah, to izbacite iz glave jer to koči život. Doza straha je potrebna dok sve preko toga je problem!“
Čak često sam im govorio da je kod nas u porodici pala krv u trideset godina razlike.
Moj pradeda je stradao navodno u saobraćajnoj nesreći koja je zataškana. Onda moja sestra, pa i moj deda je nosio ranu od metka koju je dobio na Sremskom frontu. Vesna mi je često govorila da te priče nisu za decu. Jesu, rekao bih, i znam zašto pričam.
„Nemoj ulicom da prođete dobar dan da nekom niste rekli“, uvek sam im govorio.
Puno sam ja ovo ublažio i puno razvukao ali želim da kažem. Andrea matematičar, poliglota, naučena i šlifovana znanjem moje tetke Olgice kojoj niko ovde ili okolini nije mogao parirati na tom polju.
Mihajlo izabrao svoj pravac gde je radan, smeran i dostojan toga. Puštao sam ga sve, čak i ulicu da oseti, da vidi sve. Govorio sam i govorim dan danas. Stalno pričam, ukazujem i objašnjavam.
I za konje sam rekao: „To ostavi meni, oni su tvoji i tu su. Ja ću brinuti o njima. A ti radi i živi svoj život. Konji su za tvoju i moju dušu, nisu za svet i selo, oni su za nas, a mi za njih. Ljubav je obostrana. Ne trebaju ti ni pehari, ni papiri“, uvek sam govorio.
Iako teško u duši, guram ih i dalje, guram u svet, u ljude, a ovde će im uvek biti dom. Ovde će im se uvek naši kerovi obradovati na kapiji, konji zarzati u drugoj avliji. Ovde dok god smo živi biće vam otac i mati. Uvek vas čekati, uvek ispratiti, zaplakati, ali u duši mirna srca reći: „Uspeli smo“.
Ovo je vaše selo i volite ga uvek, k`o i ljude u njemu, samo idite dalje. Znam ja deco moja…
I da, lako je sad meni biti pametan. Jeste stvarno baš lako, samo ima jedna stvar, a to je „retrovizor“, a kad pogledam u njega…
