Piše: Boris Miljković
Kada sam te devedeset pete počeo da radim za platu video sam da je đavo odneo šalu. Realno odneo je on kod mene odavno, ali nebitno. Ognjena Marija danas, pa se setim. “Nemoj na Dunav danas kada te molim”, govorila bi moja majka (baba) uvek na taj dan.
Posle tragedije sa sestrom uvek bih je poslušao u vezi toga. `Ajde da ne plače i ne brine, ostajao sam kući tog dana. Ručak bi uvek bio svečaniji.
Ali da se vratim na platu. Prvo bio sam mlad, a pre toga godinama na Dunavu zarađivao i trošio. Sada došlo vreme plate, a ja ne znam koliko je mesec dugačak. Tada sam naučio da mesec ima trideset-trideset jedan dan.
Prve plate bi planule za vikend ili dva. Posle ni za cigare. E onda bi baba rekla šta da kupim i šta treba za kuću. Kupovao sam, ali sam brzo shvatio da grešim. I onda bih njoj davao novac da ona kupi namirnice.
Gledao sam tu sreću, sjaj u očima dok bi se spremala da ide do Kablara. Vraćala bi se sa punim torbama onako stara i u marami sa onim njenim natikačama ili kako su se već zvale, zadovoljno bi se osmehnula i rekla: “Dođi da vidiš šta sam sve kupila”.
Gledao sam to dok bi ona ponosno vadila i srećna bila. Onda bi rekla: “Čim odbijemo tele od krave i počnem mleko prodavati, ja ću ti skupiti vratiti”.
Ne treba, vratila si ti meni i više, govorio sam joj, misleći u sebi koliko sam bacio, potrošio na ne znam šta, a ti da mi vraćaš. I gledao sam da joj učinim. Kad kaže da idemo u baštu odlazio bih bez pogovora njoj da pomognem. Ipak je ona bila ta koja je nama pravila jela i borila se da sve bude kako treba. Nekad bih noću doneo punu gajbu ribe i mrzelo me da čistim. Reko` daćemo krmači sutra. Ona bi kad zaspim očistila i spakovala sve u “friz”. Volela je tako da kaže.
I uvek se obraćala meni i planirala sa mnom. Nedeljom ujutru kad me probudi da kuvamo paradajz, a ja ne znam gde je levo, opet bih ustao, kukao na glavu, ali radio sa njom. Kuvao bih paradajz i mislio zašto sam morao da se odvalim sinoć onako.
A platu sam naučio ubrzo da koristim racionalno. Koka kole je volela i gledao sam da uvek ima za nju. Meni, isključivo se meni uvek obraćala za sve. Tati mom ne. Samo meni. Ja sam morao da odvojim par džakova žita da se zameni za brašno. I dok bi tata grdio, ja sam vadio iz prikolice. On bi samo mahnuo rukom i rekao samo: “Zadržavaš, već sam mogao odvući”. Svinju kad zakoljemo ona bi to upakovala sve i svaki deo mesa iskoristila.
A plata… Uvek bi rekla onako stidljivo “Vratiće ti majka”. Reko` samo ti kupi šta treba. Ionako sve ja to potrošim bezveze.
I danas Ognjena Marija, a ja se setim plate, ručka svečanog tog dana, bašte i “friza”. Sad da mogu da se vratim dao bih joj celu platu i rekao da ide i kupi šta treba. Da vidim još jednom taj osmeh deteta na licu starice, moje majke (babe) i da dok pijem kafu u letnjoj kujni gledam šta je ona kupila.
A obraćala se uvek meni i samo meni, svom unuku. Kako kažu ovde kad te pljuju “Ta kaže svet da ne valja”. E da ste nju pitali šta ona kaže, čuli bi…
Nismo mi živeli od sveta. Živeli smo od onog što smo imali i tuge koju smo nosili.
Bolje nismo znali, a i umorni smo bili.
Od života…
Slika: Branko Oreščanin
