Piše: Boris Miljković
I tako to krene kada noć dođe. Setim se detinjstva. Srem, miran i tih. Kažu da su zvezde iznad Srema najlepše. Bezbrižno detinjstvo u sremskom selu pored Dunava.
I zimi i leti bilo nas je svuda, a najmanje u kući. Pecali smo, klizali se po ledu, kupali se, košarali ribu. Vukli zavese babine po kanalu našem Budovaru.
Iako reka, mi smo ga zvali kanal od milošte. Pogotovo jer su se spajala dva u jedan. To mesto pored Baira, jedinog proplanka kod nas u Banovcima zove se “Tri vode”. Malo uzvodno je mala crkvica Vodica.
Kažu da je na njoj krst koji je sa stare banovačke crkve koju je Dunav odneo u davna prošla vremena. Pored crkvice su bile tri topole, velike, još od pre drugog rata. Crkvica je čak na omotu ploče Đorđa Balaševića. Voleli smo tu dane da provodimo penjući se na topole i uvek sa poštovanjem gledali na našu crkvicu Vodicu.
Uzimali bismo zavesu i pregrađivali kanal. Obično bi kum Brankić i ja bili “na zavesi”, a Stevica, Čime i Rada bi otišli par stotina metara dalje i gazili kroz kanal terajući ribu prema nama. Moj brat Srđan je išao pored kanala sa kanticom. On nije smeo da gazi. Bilo je tu kedera, štuka, babuške, čikova, manjih šarančića.
I uvek bismo posle pričali koliko nam je velikih “prošlo”. Eh, te oči i mašte dečaka. Znali smo mi noću i u lubenice da idemo, iako smo lubenica najmanje željni bili. Čimetovi uvek sejali par jutara i mogli smo jesti do mile volje. Al` nije to bilo to, mi smo voleli da nas vija pudar ili gazda od bostana. Voleli smo i u voće da upadnemo.
Ma svuda nas je bilo. Trčali smo tim našim sremskim pustarama, igrali se pored Dunava. Znali sve staze i bogaze, sve vrbake i znali sve ade. Kupali se u aprilu, maju na bari Petrinci. Trčali po pljusku i voleli što smo rođeni u u njemu, u našem Sremu. Slušali Balaševića i čekali da porastemo. A bili tako bezbrižni, u snu smo živeli da to nismo ni znali.
Za moje drugove. Za Stevicu Dobrića, Gorana Čizmu Mirilovića, kuma Branislava Mijačevića, Radovana Darijevića, mog brata Srđana Relića. Za Srem, za detinjstvo. I hvala Sremu što smo odrasli u njemu…
