Piše: Nemanja Milošević
Dinar-dva, dinar-dva, srećna Nova godina! Ovaj stih mi odmah padne na pamet kada neko spomene ime čuvenog Šefka Alimanovića Juse. Kad sam bio mali, ovo je u zimskom periodu bio način na koji je pozdravljao slučajne prolaznike kod stare apoteke u centru Sremske Mitrovice.
U to vreme, niko nije mogao ni da nasluti da će se spomenik ovom dobrodušnom prosjaku više od dve decenije kasnije naći samo nekoliko desetina metara od njegovog nekadašnjeg „radnog mesta“. A još manje da će zbog njegovog postavljanja u gradu da izbije pravi mali građanski rat!
Mnoge Mitrovčane ovaj spomenik je podsetio na neka prošla, drugačija i opuštenija vremena, u kojima se Trg Ćire Milekića još uvek zvao „Majmunac“ i u kojima je ta apoteka pred kojom je Jusa svakodnevno dangubio još uvek redovno radila. Za njih, čini mi se, ovo nije spomenik malom čoveku i toleranciji, kakva je ideja bila samih inicijatora njegovog podizanja, nego svojevrsni vremeplov kojim ih Jusa svojom podignutom rukom vraća u davno iščezlu mladost.
Sa druge strane, dobar deo građana se pita zašto je spomenik podignut baš Jusi, a ne nekom zaslužnijem građaninu? U jednu ruku, ovo pitanje se može postaviti sa punim pravom, a u drugu, zvuči mi pomalo licemerno. Na vest o Jusinom spomeniku, odmah su počeli da se nižu komentari o tome zašto ovakvo znamenje nije podignuto Petru i Josifu Runjaninu, Vasi Kasapskom, još nekom od rimskih imperatora ili nekom od boraca u poslednjim ratovima. A, odgovor je samo jedan – niko nije pokrenuo inicijativu!
Da bi došlo do prikupljanja novca za neki spomenik, pa na kraju i do samog njegovog postavljanja, neko mora da pokrene čitavu akciju. A ona se ne pokreće pljuvanjem na društvenim mrežama. Na kraju krajeva, lično poznajem ljude koji su pokretali različite akcije postavljanja spomen obeležja u gradu i sve te akcije su, zalaganjem njihovih pokretača i uz podršku sugrađana bile uspešne. Tako imamo obeležja posvećena borcima stradalim u Aprilskom ratu, Kralju Petru Prvom, Larisi Bogdanović, Milanu Gačiću i brojne druge. I nijedan od njih nije podignut sam od sebe, zato što je neko na Fejsbuku napisao: „Što niste podigli spomenik ovome ili onome“, nego zato što je neko pokrenuo građansku inicijativu, za koju su i gradske vlasti, bez obzira na politiku, imale sluha po pitanju izdavanja neophodnih dozvola. Niko, koliko znam, nije odbijen.
Nego, kad smo već kod zasluga, možemo i da se zapitamo od kakvog su značaja bile aktivnosti rimskih imperatora za građane Sremske Mitrovice (koja u to vreme nije ni postojala, a kamo li Mitrovčani na ovom prostoru), s obzirom da se za postavljanje njihovih lica u našem gradu niko ne buni? Koliko mi je poznato, svaki od njih je svoje građane besomučno slao u ratove, uživajući u raskošu, sadeći vinovu lozu i ubirući pozamašan porez. Dakle, problem je Jusa koji je ljubazno molio, ali nije problem imperator koji je otimao i slao u smrt? Jer, sa imperatorom možemo da se kurčimo, da prostite na izrazu (jedini je adekvatan), i da svima pričamo kako živimo u carskom gradu koji vekovima već ne postoji, lečeći komplekse u želji da se predstavimo „kulturnijima“ nego što zaista jesmo.
A kad sve ovo prođe, za šta je kod nas dovoljno dva do tri dana, u amanet će nam ostati i Jusa i Probus. I sa istim interesovanjem će ih gledati turisti kad naleto dođu u naš grad. Jusa im, možda, bude čak i zanimljiviji, kao i ona mangulica i pulin. Jer, imperatora, doktora nauka, političara, vojskovođa i vojnika ima svuda, a ovi, obični spomenici su nešto što je samo naše. Simboli jednog grada, kojih ne bismo trebali da se stidimo, kao što ih se ne stide ni mnogo veće i značajnije svetske metropole.
