Piše: Boris Miljković
Desetak dana nisam bio na Dunavu i juče najzad odem. Rekao sam mom Mihajlu: „Vidi, odma` lakše dišem“.
Inače svaki dan idem leti, zimi nebitno i tako od detinjstva. Imao ili nemao čamac uvek sam na Dunavu. Te godine kada sam došao iz bolnice, rešio sam jedno veče da lovim po vrhu deveriku. Dugačka mreža nije dolazila u obzir tada. Od stotinak mreža pažljivo složeni` u gajbe gledao sam koju da namestim za vrh. Uzeo sam jednu skoro novu i skinuo olova, dodao još koji paras i spremio sve.
Moji su me pitali jel` sam normalan i sa kim idem. Samo sam otišao i ništa nisam rekao. Noć, Dunav i ja sa mislima kako je bilo nekad. Pustio sam mrežu, pustio misli, dao duši na volju.
Već se čulo „udaranje“ po vrhu. Tačno sam znao kad besni bucov udari kod gornjake, deverika udari po sredini bliže obali, a onda poneki „bik“ (tolstolobik) probije mrežu k`o torpedo ili ostane da lupa po vrhu.
Bilo je ribe, ali to mi nije bilo bitno, već to da sam uspeo.
Naravno penta nije htela da upali, krenuo sam na veslo preko Dunava. Polako mogu, ali ako naiđe gurač sa baržama neću moći brzo, jer nisam u snazi.
K`o u filmu povučem još jednom kanap i ona upali. Verovatno je „čula“ moje misli. I tačno na pola Dunava video sam tri svetla, išao je brod.
Prošao sam ispred njega jer sam znao daljinu i da mogu izveslati ako se bude ugasio motor. Prošlo je dosta godina od tada i nisam više lovio ali duša me vuče u tu noć jesenju na Dunavu.
Samo, ima jedna stvar. Tu noć sam osetio strah, a strah i Dunav ne idu zajedno. Opreznost i Dunav da, to ide, ali strah? Strah je loš, strah je baksuz, strah na Dunavu može da bude koban. Opreznost ne, ona te čuva.
Nije meni bio strah od Dunava, noći, brodova. Pa ja sam od ranog detinjstva noći provodio na Dunavu.
Meni je strah bio od mene, od slabosti, od srca koje ne kuca onom jačinom kao nekada. Strah od nitroglicerina u džepu.
E, toga je mene bio strah.
I tako ponekad na reci dok sedim, gledam u „uspomene“, čujem „poznaovace stručnjake“ kako objašnjavaju i pričaju o Dunavu. Ćutim i slušam, nasmejem se i pomislim „kume, pa ovo je moje dvorište“, moji inicijali urezani u bregu pre četrdeset godina, moj kamen sa alkom još stoji u blatu iza „Venecije“ – ponekad kad voda opadne vidim ga.
Vidim i one koji su se udavili pa ih nisu našli, a vidim i one koje smo izvukli mrtve nađene. Vidim i lenger kojeg nema i stari šlep na kojem smo kao deca sedeli.
Ali ne vidim opreznost kod „stručnjaka“ koji priča o Dunavu. Vidim samouverenost i ono „ja znam“.
Ne znam, ja što sam rođen i prohodao tu, pomislio bih u sebi, a ne ti koga drugi put vidim ovde.
Dunav ne voli strah, Dunav ne voli samouverenost.
Dunav voli poštovanje, Dunav poštuje opreznost.
Ko je shvatio o čemu pričam, taj je bezbedan na vodi.
Verujte mi…
