Piše: Boris Miljković
Sinoć mi tetka Rajka kaže: „Ti si imao lepo detinjstvo“.
Jesam, potvrdno odgovorim, što i mislim. Deda i baba gledali me k`o Boga, a svu slobodu sam imao u granicama normale. Bane me dva-tri puta naterao da idem na more, što je za mene bilo ravno gubljenju vremena. Čuj more, a imamo drveni čamac, pentu, Dunav i svu slobodu što jedno dete može imati.
Posle je i tata digao ruke, pustio me da letnji raspust živim kako hoću. Uglavnom Dunav, basket na parku, pecanje – nema gde me nije bilo. Golubovi i kerovi, posebna ljubav u mom životu.
Konje sam obožavao i stalno kukao da mi se kupi i na kraju, posle par godina bez konja, kupi mi Bane ždrebe. Moj život je kompletno bio tad savršenstvo, iako sam kao beba ostavljen od one koja me rodila. Nitme videla, nit me tražila, a ni meni nije ništa falilo. Navikneš se i živiš k`o druga deca.
Mada sam imao tu „falinku“ da mi je Dunav bio najbitniji leti, zimi, u jesen, proleće. Da, imao sam prelepo detinjstvo, tvrdim i ja to dan-danas.
E onda đavolja posla, sudbina ili šta već je pokrenulo sve što je valjda moglo da udari na mene, moje. Pucanj pijanog „borca“ je moju sestru po ocu od deset godina stavio u invalidska kolica.
Te večeri sam znao da više ništa neće biti dobro. Pandorina kutija je otvorena. Igranka počinje, učesnici skidaju maske i tada vidiš koga u stvari imaš.
Jedan telefonski poziv mi je promenio pogled na život. „Ovde tvoja mama“, rekao je glas sa druge strane.
-Gospođo, ja nemam mamu, imam babu, tetu i tatu.
„Ja sam te rodila“, rekao je glas. Persirajući sam se se zahvalio na tome.
Sa dvadeset jednu godinu života upoznajem ženu koja me rodila. Kum je sa mnom, drži mi strah, emocije „zbunjene“, priče neispričane, distance, tabu teme i shvatiš da si tamo neka, hajde reći ću „greška“ nečije prošlosti.
Opet sam se vratio kući, borio se sa sobom, sa ocem, sa kućom, ali sam gubio svuda. Gledao sam kako njega kidaju, a ne mogu mu pomoći, gledao sam kako ubija sebe. Uzeli su mu nešto zemlje na Boga ne misleći. Teške godine, neizvesnost, pakao od života. Sankcije, lekova nema, bolnice katastrofa, a mi smo non-stop po bolnicama kod nje. Svađe! A molio sam da prestanu, molio, smirivao i na kraju digao ruke i izgubio svaku nadu.
Bilo je opasno, stresno, teško, tužno i mogu reći jako je bolelo živeti tako. Gledati najvoljenije biće tvog života i znati da nikad prohodati neće. Svađe oca i maćehe, njihova nemoć je razdvojila i nas. Ona otišla preko okeana gde je i danas, a ja ostao u ruševinama onog što je nekad bio naš dom.
I nisam se snalazio, nisam uspevao, bio sam zbunjen, uplašen, bez nade, bez volje, bez smisla za dalji život.
Ovo nije strašno što sam napisao, strašno je što je bilo deset puta gore. I danas kada uradim nešto za nekog, kada napišem, objavim, pomognem preko medija, promocija kada krenu ti ljudi da mi objasne kako im je, samo bih rekao: „Znam, bio sam u predvorju pakla. Osetio sve na svojoj koži, osetio boli, osetio užas bespomoćnosti“.
Ali, zbog svega toga, više se ničega i nikoga ne bojim. Ubili su i strah u meni.
