Piše: Boris Miljković
Uzeo sam tacnu od tegle i seo na stolicu, a tacnu stavio na stočić. Zapalio sam cigaru i gledao prema ulici…
Sećam se kada sam u hodniku igrao se sa klikerima, dok je napolju padala kiša, ona proletnja. Deda bi rekao da je kiša dobra za kuruze. Baba je kuvala ručak i gunđala sama za sebe…
Sećam se i kada bih istrčao iz hodnika u susret mom tati, koji je jedno vreme živeo u gradu. Obično bih petkom čekao mog oca za kojeg sa ponosom mogu reći da je bio najlepši čovek koga sam tad znao. U trku kroz hodnik, skokom sa ona dva basamka, moje ruke bi bile oko tatinog vrata. Iako u odelu i kravati, nije mario što ga prljam, gužvam. Samo bi me uneo u hodnik, stavio na zid gonka, poljubio i pitao kako škola, golubovi…
Pričao sam brzinom svetlosti sve događaje koji su mi se dešavali tih dana. Čak sam ga i lagao da bih ispao mali heroj u njegovim očima. Jer bio sam i ljut, smatrao sam da mi ga je tamo neki grad uzeo, neka žena i moja mala sestra po ocu. Ali duša dečaka od sedam-osam godina je volela svog oca i čekala je ta duša taj petak kada dolazi moj tata. I jeste bio najlepši tata…
U hodniku smo igrali fudbal brat i ja, dok smo čekali nju, moju tetku, a njegovu majku. Golovi su nam bili vrata od špajza i vrata od predsoblja. Čekali smo nju, onako lepu, doteranu, uvek namirisanu. Kad ulazi u hodnik moja teta, imao si osećaj da ulazi kraljica. Prelepa žena dama svetskih manira što u stvari i jeste bila. Svetska žena, poliglota. Ledena kraljica na prvi mah, a onda, ulaskom u hodnik bi nas, sagnuvši se, zagrlila i ljubila…
Sve sam to video danas u “hodniku sećanja”. Dalje nisam hteo da gledam jer dalje su sećanja bolna i teška. Kao dobar triler – dođe “presek” kada se najmanje nadaš.
Popušio sam više cigara u hodniku sećanja, uredno ih ugasivši u tacnu od tegle. Sreća, shvatio sam da nisam sam i nisam bio nijednog momenta. Video sam i oči, čuo glas i shvatio da imam nekog uz sebe ko me čuva.
Hodnik će uskoro biti srušen, sećanja će ostati. Uspomene i ožiljci na duši živeće u meni do kraja. Opet kažem, nisam bio sam, osetio sam te brižne oči pune ljubavi u hodniku koje su bdele nada mnom.
Čuvajte svoje “hodnike” i one koje volite, jer jednog dana ih možda ne bude…
